April je utihnuo

iii

1933. godina

Bila je zima, polovina februara i sneg do kolena. Milica je stojala do prozora i gledala u bele pahulje kako plešu do tla zemlje, gde se pridružuju svojim sestrama. Večeras je Zavida došao u posetu svom bratu. Sedeli su u trpezariji i otpijali čajeve, dok su im se deca igrala u sobi pored.

Bojko je dozivao sestru, pomerajući drvenog konja. Taj poklon je dobila Radmila, Kostina najstarija ćerka od Milivoja stolara. Milivoje je oduvek želeo da se jednog dana Kostina ćerka i njegov sin jedinac uzmu. Nekoliko puta je to napominjao svom prijatelju Kosti.

Trpezarija je postajala sve bučnija.

- Meni to ne miriše na dobro. I taj Hitler i ta nacional socijalistička radnička partija.

Zavida prekide svog brata.

- Nemoj tako, Kosta. On se bori za svoj narod. Nemci u nikad težoj situaciji nisu bili. Veliki rat im je doneo veliku bedu.

- Znam, deda Milane. Ali oni su sami krivi za to. Sve im se vraća, što su učinili našem napaćenom, izmučenom narodu.

- Koliko lošeg, toliko su nam i dobra uradili. Pogledaj ovog tvog komšiju Milivoja. Bio je u austrougarskom zarobljeništvu i naučio zanat za stolara, za džabe. Vratio se, razvio posao, iškolovao sina i sada živi kao gospodin.

- Čoveče, shvataš li ti, da je ovaj brkati učestvovao u Velikom ratu! Pa taj mrzi Srbe! To su te generacije. A još nije ni Nemac, nego Austrijanac. A dobro se sećam Austrijanaca, uvek su bili gori od Nemaca. Gledali su na nas kao na stoku.

Ubacio se Zavida, nakon što je sručio rakiju niz grlo.

- Ne, ne. Brkonja je Nemac, al' je živeo u Lincu. To je tamo blizu Dojčlanda.

- More, zato što je ovaj dobar, zato loše i pišu o njemu. Uplašili ga se Židovi, a i trebaju.

- A to ti oče kažeš jer si German.

Svi se glasno nasmejaše.

Milan je pogledao u svoj rod. Sva nasmejana lica, osluškujući Milicu i Bojka kako se igraju u susednoj sobi. Osećao je toplinu doma. Sreću koja samo porodica može da daruje. Ali onaj stari osećaj nije mogao prestati da ga gnuša. Znao je da nikad i neće. Možda se godinama samo smanjivao, ali nikako nije nestajao. Zato podiže čašu crnog, domaćeg vina.

- Deco, znam ja kroz šta ste sve prošli. I znam, Kosta da su Švabe daleko od tvog srca. I neću ti suditi, ti se sigurno svačega nagledao u onim pustim godinama. Ali nikada nemojte zaboraviti zahvaljujući kome smo ovde gde smo sada. Nemojte da zaboravite po kome vaš otac nosi ime. Štajneri će uvek biti deo naše familije, iako nam krvi plivaju u dva sliva.

***

Septembar te godine pamtio se po udaji Radmile, najstarije ćerke Koste i Jelke Bogdanović. Topao i bogat septembar i ispraćaj najzrelije kći, ocu je zadavao težak bol. Radmila je bila čisto ogledalo kulture, poštenja i prave srpske žene. Uvek je odluke donosila nakon što bi ih dobro promislila. Nije se udala na silu, da su je roditelji obećali, kako je to tada išlo. Kosta je imao samo ćerke, a za njih je brinuo kao sam Gospod. Želeo im je sreću, a znao je da je neće imati ukoliko se udaju za čoveka koga ne vole. Pa tako se Radmila zagledala u Miloša, onog čiji je otac Milivoje stolar. Živeo je tek nekoliko ulica od Bogdanovićeve vile. Miloš je bio vrlo visok i snažan momak, crnih brkova, očiju i kose. Mnoge tadašnje devojke su se okretale za uglednim sinom stolara, koji je bio advokat, a u isto vreme i zanatlija. A ipak, kulturan mladić je još od malih nogu svoju ljubav obećao devojčici plavih uvojka, koja je sada već izrsla u prelepu damu. Čini se da nije bilo srećnijih mladenaca te jeseni u Beogradu.