April je utihnuo

vii

Milica ne zna da li je čudno, ili normalno što su tih godina nestali svi prijatelji koje je imala. Kad malo bolje razmisli, ni nije imala nešto mnogo njih. Momčilo joj je oduvek bio najbolji drug, a uz njega je imala sestre i braću, eventualno još nekoliko poznanica i poznanika iz škole ili sa drugih aktivnosti. Ali otkako se desila 1939. nikog nije bilo. Znale je da neki misle da je skrenula s uma. Nekada je i sama sebe to zapitkivala. Nije ih osuđivale, sve dok se s njima nije susretala. Tada je prestala da se druži i postala vuk samotnjak, kako ju je otac često zvao. Dok je tu bila Vera, sve i doneklo išlo. Otkako je otišla, ostala je sama. ,,Prvo Bojko, pa Momčilo, onda Aleksa, Radmila, Vera... zašto sam ja još u ovoj prokletoj vili?", pitala je sebe nekada.

Bole Zec je zadržao svojom pričom, pa se Jelka ubrzo vratila. Čim je Milica ukoračila u hladan hodnik, majka je pokorno pogleda u knjigu koju je vadila iz kaputa. Od silnog besa oči su joj potamnela i kao da joj se kosa nakostrešila.

- Gde si, zaime Boga, bila po ovakvom vremenu?! – zagrmela je, ruke spuštajući na kukove.

- Uzela sam knj...

- Knjigu?!

Otela je vreću iz Miličinih hladnih ruku.

- Šta je ovo... – gledala je unutra – Brašno? Gde si nabavila brašno?

- Nisam nabavila...

- Nisi nabavila? – upadala je u reč – Nego šta si? Da čujem.

- Time sam trebala da platim knjigu, ali mi je čika Bole poklonio.

- Kukuu! – uhvatila se za glavu – Da platiš hlebom za ove hartije? Crno dete! Vidiš li u kakvom vremenu živimo? A ti bi knjige da čitaš! Bože, čime me ovo kažnjavaš!

- Rekla sam ti da nisam platila! – blago je povisila ton, pa nastavila da priča tiše, svesna da je nesvesno počela da viče - Vidiš da sam vratila brašno.

- Kako se to materi obraćaš, sram te bilo! Daj mi tu knjigu! – zajapila je za Geteom. Milica je brzo odskočila i jurnula u drugu sobu, snažno držeći knjigu.

- More, daj knjigu ovamo, gusko! – brzo je koračala za njom Jelka – A marama? Ni maramu nisi stavila kad si izlazila! Znaš li da kod Zecove radnje dolaze Švabe?! U grob ćeš me oterati.

Milica je udarila u oca kada je ne gledajući pokušala da utrči u sledeću sobu.

- Kakva je ovo buka? – strogo upita Kosta, gledajući čas u ćerku, čas u ženu.

- Ova mala je izlazila napolje i kupila knjigu.

- Dobro. I?

Jelka je zbunjeno i razočareno nekoliko sekundi posmatrala muža.

- Ne može samo tako bez pitanja da se šmuca po ulicama i kupuje knjige i to za naše brašno!

- Ko kaže da je bez pitanja? – suprostavio se Kosta. Milici je došlo da silno izgrli oca. Njen branitelj.

- Pa... – zamuckala je gospođa Bogdanović.

- Ja sam joj rekao da ide da sebe počasti nekom knjigom. Možda jeste rat, ali to ne znači da treba da prestane da živi.

- Uvek je braniš, Kostadine! Zato je i postala ovakva!

- Kakva? – iznenađeno upita Milica.

- Nikakva! Bez ikakve koristi, senka! Molim Boga da ćemo je moći udati!

Kao nikad do tada, osetila je pukotinu u grudima. Pukotinu koja je jako zabolela, i cepala se, komešajući razna osećanja. Od iznanađenja, zaprepašćenja, razočaranosti, sramote sve do tuge. Kosta je sve to zapasio na njenom skamenjenom licu, koje se blago grčilo, a oči postajale sve sjajnije. Vreme se zaustavilo u njoj.