April je utihnuo

viii

maj 1943.

Nebo je blistalo plavo sunčanog dana. Milica je sa prozora posmatrala skup u dvorištu vile. Za baštenskim stolom sedeo je Joahim sa još nekoliko Nemaca u crnim vermahtovim uniformama. Izgledali su moćno. Posebno Joahim.

Pratila je svaki njegov pokret, od savijanja hartija, do smeška krajičkom usana i mrgođenja gustim obrvama. Imao je nešto što nijedan drugi imao nije. Bio je elegantan u svakom momentu. Odmeren način na koji je držao cigaretu svojim tankim, dugim prstima. Srebrne oči koje kao da su znale gde treba da se zadrže i koliko, a kada da sklone pogled. Posle svake njegove hladnokrvne rekacije, došlo bi vam da se zamislite. Da li sam loše postupio? Teško ga je protumačiti.

Ali u jednom pogledu je dominirao. Arogantnost mu je dosezala nebesa. S visine je gledao čak i svoje nadređene.

Navikao je da bude uspešan u svemu. Zato je samouvereno izvršavao svaki zahtev. Mladi Nemci su ga voleli i gledali kao uzora. Iako nije bio mnogo visok, niti mišićav, divili su se njegovim lepim crtama lica, neobičnoj boji kose i plavim očima. To je čovek koji bi vam upadao u kadar, u koga biste se zagledali ma gde god da se nalazite. Njegova figura je neizbežna. Toliko dominira prostorom, da sve oko njega postaje manje bitno. Ta dominatnost se ne ogleda u crtama njegovog lica, baš naprotiv, nije on toliko lep koliko kontroliše prostor svojim stavom. Nekima je ružan, dečaci iz ulice ga zovu „Rumenko", ali kad se „Rumenko" približi tada postaje „opasan nacista". Deca samo utrče u svoje domove, pa kroz prozor gledaju mladog oficira.

Milicu su sve više mučila pitanja. Koliko ima godina? Da li je samo mladolikast? Nemoguće da tako mlad već bude potpukovnik. Da li je oženjen? Ima li dece? Često bi se nervirala zbog njegove arogantne pojave.

***

Jelka više nije mogla da izdržava prazninu u grudima. Tog lepog dana išetala je iz vila i uputila se uskim sokacima. Izbegavala je strane uniforme, pažljivo praveći svaki novi korak. Svezala je crnu maramu i takva gledala u zemlju. Javio bi joj se po koji prolaznik. Neke je poznavala, neke viđala, drugi su joj nepoznati. Nije se krila samo od sivo-maslinastih uniforma. Krila se od svih onih koji poznaju njenog supruga. Jer njen suprug ne sme da zna kuda se uputila. Plašila se da će osetiti još jedan šamar na svom obrazu. Sleđeno stade buljati u stari kućerak. Da li mi zaista kćer u njoj provodi dane? Popravila je maramu i haljinu, duboko udahnula i izdahnula, pa otvorila drvenu, istrulelu kapijicu. Zaškripala je. Namrštila se na neprijatan zvuk pri zatvaranju. Zvuk koji je usledio bile su njene potpetice koje su udarale o betonsku stazicu. Obrisala je znojavo čelo, počekala malo, osećajući kako joj strah u žilama tišti. Odbaciće me, ona misli da sam i ja nju tako. Drhtavo ispružava ruku, nespremna da pokuca. Vraća je, pa ponovo pruža. Radila bi ona tako unedogled, da ne začu glas kako dopire iz unutrašnjosti kućerka. Još gore će joj biti ako je zateknu ovakvu.

Poče kucati.

Ništa.

Pokuca opet. Zavesa na prozorčiću se odmakne. Već u sledećem trenutku vrata su otvorena, a pokraj njih stoji džokej sa penom na obrazima. Zbunjeno se gledaju. Uze peškir sa ramena pa obrisa lice i okrete se da potraži Veru.

- Dobar dan – reče naposletku Jelka.

- Dobar dan, gospođo Bogdanović.

Kako razgovarati sa neprihvaćenim zetom?

- Da li je Vera kod kuće?

- Baš malo pre je otišla do pijace – poćuta – Ali vratiće se uskoro. Možete je sačekati.. – pomerao se da napravi prolaz, ali ga ona u početku spreči u tome.

- Ne, to zaista ne mogu učiniti – mislila je na Kostu i kuću kojoj se što pre treba vratiti – U žurbi sam, oprostite. Da li mi je kćer dobro?