April je utihnuo

iv - Dolazak Nemca

1943. godina

April je bio drugačiji od prethodnih godina. Iako je zima bila jaka, hladna i depresivna, proleće se neprimetno provuklo u Beograd. Srušene zgrade već su ostale u senci i iz belog grada nazirao se život, koliko toliko. Ljudi nije bilo kao pre. Prestonica se ispraznila. Mnogi su otišli u sela, bilo gde, samo daleko od prestonice u koju se često dolazili okupatori. Nije bilo teško sa ovim mlađima. Problem je bio u starijim vojnicima, zapravo oficirima, koji su dobro pamtili Veliki rat i pobedu malog, slovenskog, junačkog naroda na jugu. Gorak poraz teško napušta grlo. Zato su se silili nad nemoćnim stanovništvom, najčešće ženama i decom.

Otpor je jačao. Sve češće izbijali su problemi, pucnjave, odmazde, spaljena sela, ne znajući se čije je vojske to tačno delo. Sve je ličilo na cirkus, samo što se ne bi smejali tokom gledanja, već gorko plakali.

U lepom Dorćolu, kome su se i Nemci divili, taj cirkus i nije bio toliko vidljiv. Vila Bogdanović ostala je netaknuta. Bombardovanje joj nije načinilo štete. Prolaznici bi je ljubomorno, ali u isti mah i diveći se gledali. Stojala je kao izlog u oštećenim zgradama. Ostale još lepše vile već su naseljene visokim nemačkim oficirima. Od toga je Kosta strahovao. A tog dana došao je red i na njegov dom.

U kuću je ukoračio Vlastimir Kotrnović, zvani Vlasta. Bio je to stari profesor matematike u penziji, velikog stomaka, osedele kose i sveže obrijanih debelih obraza i podbradka. U rukama je nosio flašu rakije, koju je stalno gurao uza svoj dugi, crni kaput. Skinuo je šešir i širokim osmehom pozdravio Jelku.

- Pomoz Bog, Jelka! – imao je naviku da nikome ne persira. Sebe je oduvek smatrao uzvišenim. Kako je pričao, retki su koji znaju matematiku, a još ređi koji rade u Gimnaziji kao profesori te nauke. Školovanje je završio u Berlinu, davno, još pre Velikog rata. Od tada voli germanski narod i umišlja kako je on potomak istog. – Je l' ti čovek kod kuće? – odugovlačio je svojim vojvođanskim naglaskom.

- Dobar dan, gospodine Kotrnoviću. Kosta je izašao iz kuće pre desetak minuta. Brzo će se vratiti. Kojim dobrom nas danas posećujete? – grčevito upita. – Izvolite u trpezariju. – pokaza tankom, dugom rukom ka vratima.

Starac se veselo smešio, ulazeći u sobu punu slikama u krasnim ramovima. Sve ih je zahvatio jednim pogledom, pa teško spustio na stolicu.

- Odmah na vratima me pitaš zašta sam došao. Zabranjeno li je da dolazim u vašu vilu kad nije nekim poslom? – kroz šalu, ali i ironično beknu očima na gospođu.

- Nije, ali smo navikli da dolazite samo poslom.

- Lepa vam je baš ova trpezarija. Svideće se njemu ovo. – pričao je za sebe, tiho u bradu.

- Kome? – zbunjeno ga prekide. – Kome će se svideti ova trpezarija?

- Hoće li Kostadin skoro? Nemam ceo dan. Došao sam da mu nešto brzinski prenesem. Važna informacija. – izvadio je sat iz džepa. – Pošaljite nekog po njega.

- Brzo će, rekla sam vam. Hoćete nešto da popijete? Kafe nemamo, ali imamo malo čaja od nane.

- Kako nemate kafe? Vi ste bogata porodica. Zar je i vas uhvatila ratna kriza? – podsešljivo je upitao.

Čim su neprijatelji stigli u grad, stari profesor postao je saradnik okupatora. Obaveštavao ih je i upoznavao sa prestonicom.

- Neka, nisam nešto željan čaja. Može jedna čaša vode i gle, ja zaboravio ovo da vam dam – pružio je flašu rakije – domaća! I to šljivovica. Imam ih za izvoz, stalno mi ih daje jedan prijatelj iz Šumadije. Sunite nam po jednu čašicu.

- Zahvaljujem. Sipaću vama, a ja ne pijem.

- Ne pijete?! O Bogooo, gospoja! Ti kao da nisi iz Srbije. A i da znaš da ne ličiš na ove naše. Imaš plavu kosu i plave oči, kao prava arijevka!