April je utihnuo

xi

Vera se nije mešala u poslove svoga verenika, iako su je i te kako zanimala. Gledala je na njega kao na najvećeg heroja. Čekala bi ga noću, pa kad bi došao, poput povetarca poletela bi mu u naručje. Voleo je i on nju. Ovih ratnih godina sve manje je pio. I da je hteo, vreme mu nije to dozvoljavalo. Stalno je u pokretu, čas ovamo, čas tamo, uvek u jeku opasnosti. Njega nije plašila opasnost, čak štaviše, pridavala mu je još veću snagu i volju za pobedom.

Upoznao je partizane iz raznih krajeva. Postao je poznat na glasu. Učestvovao je u svim akcijama koje su se odigravale na prostoru Beograd, Zemuna, čak i šire. To je razlog zašto ga nekad nije bilo po nekoliko dana.

Ali Vera je uvek bila uz njega, u mislima. I nikada se nije pokajala što je pobegla od svojih za njega, pa makar ni sa ocem ne pričala.

Dok Sime nije bilo, vreme je najčešće provodila sa njegovom majkom, Vukom. Ona je bila tiha i povučena žena u godinama. Pričala bi joj o Simi kada je bio još sasvim mali. Dobila ga je kasno i zato je smatrala da je on dar od Boga. Vera se složila sa tim.

Jelka nije izdržala da ne vidi svoju kćer. Ponovo se iskrala iz kuće, rekavši da na ide na pijacu. Umesto toga, skrenula je poznatim sokacima. Ovoga puta umesto Sime, na vratima se pojavila Vera. Susret je bio gotovo očekivan. Nekoliko sekundi samo su se bledunjavo gledale, pa onda jedna drugoj skočile u zagrljaj. Obema su oči zasuzele od silne sreće.

Vera je uvela unutra i odmah počela nuditi čime je raspolagala. Tada je imala i kafe i čaja, pa čak i ratluka. Kao da je predvidela ovaj susret.

- Pa kako je Sima? – upitala je Jelka, pogledom prateći lepu ćerku. Izgleda joj još lepše nego pre. Dobila je ozbiljnost na sebi, koja se dobro slaže uz njenu plavu kosu.

- Dobro je. Jutros je otišao za Pančevo. Znaš već kakvo je stanje u Pančevu. Tamo treba dosta pomoći od naših boraca. Pa ono kad nas okupirali prve godine, obesili su trideset i šest Pančevaca. Ne znaš za to?

Jelka je odrično klimnula glavom.

- Bio je rođendan onog nemačkog balavca, Hitlera. Dvojica nacista su se napila kao stoke i jedan je ubio ovog drugog. Pa da bi se to zataškalo, svalili su krivicu na narod. I to ponajviše oni Nemci iz Pančeva, folksdojčeri. I tako ih obesiše. Prokletnici... – režala je kroz zube – Neka, neka. Pravda je uvek na strani pobednika. Džaba su se ponadali da će osvojiti Sovjetski Savez. Biće gubitnici. Pa će videti posle kako je lepo kad ubijaju druge narode. Sve će im se vratiti, troduplo.

Ipak Jelki priča postade poznata. Mora da ju je Kosta pričao.

- Kćeri, nemoj da pričaš tako preglasno. Čućete. Oni su svuda, čak i kad ih nigde nema.

- Pa neka me čuju! Ja ih se ne bojim. Spremna sam na borbu.

- Nemoj kćeri, nemoj makar zbog Sime. Njemu ćeš napraviti brigu.

- Samo zbog toga i neću. Nego, kako je Milica? Nisam je videla još od onda. Nje baš nigde nema.

- Dobro je, dobro je. Opravila se od one muke. Sad ređe ima košmare.

- Aaa, ako. A onaj prokletnik?

- Molim? – zbunjeno upita. Nije valjda tako oca nazvala.

- Onaj Nemac što se uselio. Je l' pravi probleme? Sima mi je pričao da je to baš poznat nacista među visokima u Trećem Rajhu. Neki kažu da je čak bio i ađutant Hajnriha Himlera.

- Za to stvarno ne znam. Izgleda baš mlado.

- Ti mladi su i najgori. Od maleni su učeni nacističkom ideologijom.

- Ne pravi probleme...

- Još uvek. Oni su rođeni da mrze.

- Nikada ni ne ostaje predugo u vili...