April je utihnuo

vi

German je najviše voleo konje vrance. Zato ih je i imao dosta. Komšije su se često nametale i govorile kako su pak lipicaneri bolji. On nije bio ljubitelj belog. Činili su mu se previše nežni, kako je govorio, služili bi kao ukras, bolje da kupim pauna. Posedovao je velike štale koje je kao mali često obilazio sa ocem Milanom. Iako se oduvek uči da je otac svetinja, više je voleo majku. Kao sin jedinac imao je velike privilegije. Milan je insistirao da se njegov sin najbolje odškoluje, pa tako započne veliku lozu Bogdanovića. Mira se u svemu slagala sa suprugom. Mišićeva je svet napustila malo pre Velikog rata. Dušu je ispustila baš u konjušnici. Toga se setio osedeli starac. Izgledao je starije i od oca koji je nedavno sišao u zemlju.

Navaljen na plast sena, sećanja su nazirala. Lepo veče. Nešto se slavilo, a ne može se sad setiti šta. Sveti Marko? Njihova krsna slava. Kosta i Zavida su malo više popili, nije ni primetio odsustvo majke. Bližila se ponoć, a mesečina se provlačila skroz vrbake. Pilo se crno, domaće vino. Svi gosti su ga hvalili. Prijale su mu pohvale, to znači da je bolje od očevog. Bilo je tu raznih ljudi, ne samo Srba. Milan je poznavao dosta sveta. Dolazili su i Nemci iz Banata, neki čudni ljudi, kako je govorio Kosta. Milanovog sina su oduvek voleli stranci. Valjda zbog imena koje je nosio. Najedanput, prebledeli Mića kočijaš uleteo je u kaštel. Znao je da nešto ne valja, čim je ovaj u blatnjavoj obući ušao unutra. Kako bi inače to smeo? Gospoda sedi za stolom. Tada je u štali ugledao mrtvu majku. Ubrzo je došao doktor iz grada. ,,Umrla je od srčane kapi. Nek joj je laka zemlja. Zovite sveštenika", rekao je i prekrstio se.

- Moj otac je bio trgovac.

Starac sumorno podiže pogled na mađarskog okupatora. Prišao je crnom ždrebcu i pomazio ga po belom belegu na glavi.

- Jesi li nekad čuo za pasminu šajer? To je visoka pasmina u Britaniji. Imali smo je. Nikada nismo saznali odakle je otac dobio. Za onakvog konja novca nismo imali – zamišljeno je govorio Oskar Boroš.

- Najkrupniji konji. Viđao sam ih na trkama u Beču. Više su ih koristili kao ukras. Dobri su za selo, da vuku teret. Preteški za konjičke igre.

Srednjovečni Boroš, glatko je govorio srpski, uz poneki mađarski akcenat.

- Ti si rodom Švaba? – upitao ga je, i dalje gledajući u konja.

- Nisam.

- Pa zašto te zovu German?

- To mi je ime.

Okrenuo je glavu i gnevno ga pogledao.

- Zajebavaš li se to sa mnom? – zaćutao je neko vreme – Čuo sam za Švabe što su pre vaše familije živele ovde.

Nije ništa rekao.

- Štajneri? Tako li beše? Kažu da je poslednji od njih bio naivčina. A dobro je postupio tvoj stari. – nastavio je da šeta kroz konjušnicu – Uzeću ti ovu kobilu.

- Gde ste odveli Banerove?

- To se tebe ne tiče, stari. Ne guraj nos gde mu nije mesto, da ne bi ostao bez nosa. Uzeću ti ovu kobilu.

Potapšao je kobilu po leđima, na šta se ona počela ridati.

- Mirna, mirna. Krupna je. Volim krupne konje. Podsećaju me na detinjstvo. E, Germane, imaš ti puno sreće u životu! Da su ti Nemci zakucali na kaštel, bilo bi gadno. A je li, imaš ti još jednog sina?

- Imam – promuklo odgovori.

- A on je u Beogradu? Rekli su mi da ima veliki vinograd na Fruškoj gori. A zašto si ga poslao u Beograd? Plašiš se da ako je ostao na ovom imanju, da će i njega pratiti proklestvo? – zbacio je sedlo preko kobile – Grdno se varaš, Germane. Nije to proklestvo, to vi robijate greh tvojega oca.