April je utihnuo

iii

Rano izjutra, Jelka je pronašla pismo na stolu. Vera je nekako znala da će se ona prva probuditi.

Suprug joj nije oka sklopio. Osluškivala je njegovo prevrtanje po krevetu, ustajanje, paljenje svetla koje se tih godina nije preporučivalo. Uzeo bi knjigu, beznadežno pokušavao da čita. A ipak nisu čuli kada je Vera napustila kuću. Izgleda da je dobro uvežbala da se iskrada.

Sve više seda gradska dama, sela je i drhtavim rukama uhvatila papir. Još izdaleka prepoznala je ćerkin uredan rukopis. Setila se kako je učiteljica uvek hvalila zbog toga. Slutila je njegovo postojanje od čega joj srce zadrhta. Molila se Bogu da nije ono čega se najviše boji. Kako se svi setimo Boga onda kad nam je najteže.

Majko,

Nadam se da ćeš ti prva videti ovo što pišem. Nemoj da se iznenadiš što je moja postelja od jutros prazna. Biće prazna i sutra, i za nedelju dana, i za godinu. Ovo je moje oproštajno pismo. Pošto Kosta više ne želi da budem njegova kćer, odlučila sam da neću biti ni njegov podstanar. Izvinite što nisam dete kakvo ste želeli. Meni je teško što vam nanosim sramotu, kako vi moj čin smatrate. Ja ne znam da li ste vi nekad voleli. Ali po vašim postupcima, zaključila sam da niste. No, imate još dve ćerke. Eto, Radmilom se uvek možete pohvaliti. A zbog mojih grešaka nemojte da pogoršavate Miličin život. Ona je pametna, neće krenuti mojim stopama. Čudnija od svih nas. Povukla je na Kostu. A koliko vidim, mama, tebi uopšte ne smeta što se ona živa u grob zatrpava. Budite uz nju, ne zaboravite kakav teret sa sobom nosi. Recite joj da se život nastavlja.

Nemoj se bojati, mama. Otišla sam kod onog ko me voli. Kada ovo čitaš ja ću verovatno biti srećna. Sima je oduvek imao časne namere. Uzeo bi on moju ruku kako dolikuje, ali znao je da me Kosta nikad njemu ne bi dao. Zato sam pobegla. I ne kajem se. Moji putevi grade se samo sa njim.

Ovo je moje poslednje zbogom. Želim vam sve najlepše.

Vera

***

Dan za danom je tekao. Kosta nije želeo da čuje za svoju kćer. Samo je još više pobesneo čuvši da je pobegla za džokeja. Nije ništa rekao. Samo je ustao, otišao i zatvorio se u svoju kancelariju. Bio je to poraz starog oficira. Bitku u kojoj nikad nije uspeo da pobedi.

Patio je tiho, neki bi pomislili da mu je čak i svejedno, koliko je bio neprimetan. Neki, ali ne i najmlađe dete. Sve muke sručile su se na jedinu kćer koja je ostala u kući. Otac joj je često držao predavanja, ovoga puta stroga bez trunčice osećanja i humora koji je nekada uvek rado koristio.

Gledao je knjige koje čita, slušao je muziku koju pušta, pratio je svaki njen pokret i tražio svaki izveštaj kuda je bila kada je izlazila iz kuće. Govorio je da to radi za njeno dobro. ,,Ti si mlada, naivna. Jednog dana ćeš mi biti zahvalna."

Do te mere se sve preokrenula i postalo čudno, da se i Jelka približila svom najmlađem detetu koga u trudnoći nije želela. Ulazila bi u njenu zamračenu sobu i pokušavala da razgovara. Verino pismo ostavilo je veliki trag na Jelku.

Radmila je sa Milošem otišla za Švajcarsku. Pisali su da su stigli bezbedno, živi i zdravi, te da se nemaju za šta brinuti. Majčinsko srce se stezalo od same pomisli da ne može videti ćerku. Mutile su joj se krvave slike sejanja bombi. Na ta jadikovanja Kosta je počeo da odgovara drskim tonom. I ona se povukla u sebe. Druga još teža briga bila je Vera. Naravno da je pomišljala da se iskrade i ode do stare kuće sirote Vuke. Suprug je stalno pretio da to neće biti dobro ni za nju, a ni za ,,njenu kćer".

- Sram da te bude, Kostadine! To je tvoja krv, tvoje potomstvo! Kako ne razmisliš nekad? Za sve je kriv onaj prokleti deda! – prepirala bi se za stolom tokom ručka, jer to je bilo jedino vreme u danu kada bi svo troje bili na okupu. Ove reči dugo su se vrmzale po Miličinoj glavi. Da je sa ocem bliska kao pre, mnoga pitanja bila bi postavljena. A prvo bi glasilo ,,Ko je prokleti deda?"