Lotos

Na sigurnom - prvi deo

Bes. Agonija. Očaj. Adrenalin. Fascinanto je šta ta osećanja mogu čoveku da urade? Nekada sve to može da te pogazi i uništi, a nekada da te izdigne iz svega. Na čoveku je da odluči kako će sa time da se izbori. U mom slučaju ne znam šta mi ova osećanja čine, sem toga da nisam ni trepnula od umora i nedostatka sna. Sve me to drži potpuno budnom i skoncentrisanom. Punih šest sati sa dve kratke pauze, vozim do Minesote. Nakon što sam otišla sa zabave, na brzinu sam se istuširala, spakovala ostatak stvari i sa Makosom sela u automobil i krenula kod svoje tetke Eme kao po dogovoru. Iznenadiće se kad me vidi da sam došla ranije, ali nisam mogla više ni minut duže da ostanem u Čikagu. Telefon mi je i dalje isključen i tako će biti neko vreme. Niki i Melini sam poslala mejl preko svog računara, da sam ipak otišla ranije i da se neću javljati neko vreme, ali ću proveravati svoj mejl zbog posla koji ću preusmeravati na njih.

Sunce je već uveliko izašlo i mogu da uživam u osunčanim predelima Lejk Sitija. Malom mestu u kom žive moja tetka i njen muž nedaleko od grada Mineapolisa. Kao mala sa tatom sam ovde dolazila, i provodila letnje raspuste van urbanog Čikaga okružen hladnim zidovima i zagađenim vazduhom kako je moj tata uvek govorio. Vreme provedeno u prirodi je najbolje vreme koje čovek može da provede. Nadišeš se svežeg vazduha, nakupiš pozitivne energije, osunčaš kožu, kupaš u hladnoj reci i posle toga si kao nov čovek. Bio je u pravu. Ali to sam shvatila dosta kasnije. Kako sam odrastala i sve teže podnosila ludilo i nervozu svoje majke, ovde je bio moj spas pa i nakon smrti mog oca. Sada opet dolazim jer mi je dosta svega.

Skrećem sa glavnog puta i polako prilazim imanju moje tetke i Džona. Sa obe strane puta su velike zelene poljane ograđene drvenim ogradama na kojoj se istrčavaju konji. Moj teča se bavi konjarstvom, a kako je i sam u mladosti bio jedan od profesionalnih jahača, nakon uspešne karijere nastavio je da uzgaja konje za trke i u tome je uspešan poslednjih dvadeset godina. Pored njih ima i deo gde uzgaja bikove. Dan na njegovom imanju ne može da prođe bez rada. Ustaje se u šest ujutru i radi do kasno u podne. Moja tetka nikada ništa teže od spremanja ručka nije radila i u tome uživa. Ona je prava gospodarica ovog mesta i njegovog srca. Čuva je kao malo vode na dlanu. Uvek sam se divila njihovoj ljubavi i poštovanju koje imaju jedno prema drugom, za razliku od mojih roditelja koji su većinu mog detinjstva proveli u svađama.

Konačno skrećem na prilaz njihovoj kući, i uživam u prirodnom tunelu koji je napravljen od drvoreda sa obe strane prilaza. Kao što kažu na kraju svakog tunela te čeka svetlo, tako me i ovde čeka njihova velelepna bela kuća okružena starim brezama i raznovrsnim prolećnim cvećem i ružama koje su u punom cvatu. Na sam pogled tetkine kuće osećam da sam na sigurnom. ,,Maks, konačno stižemo", obratim mu se i probudim ga. Odmah skače na noge i oslanja se šapama o prozor na zadnjem sedištu. Parkiravam se na glavnom prilazu i pre nego što sam ugasila automobil i izašla, velika bela vrata kuće moje tetke se otvaraju i ona istračava ispred na prednji trem kuće. Izlazim iz automobila i gledam kako skida kecelju sa struka i ostavlja je preko ograde na tremu i strčava niz par stepenika, brzim hodom krećući se prema meni. . 

,,Dušo moja, stigla si!", širi ruke ka meni i radosno mi se obrati. Stižem do nje i bacam joj se u zagrljaj. Njene nežne ruke me grle tako snažno u kojima se osećam mirno i voljeno. Grlim je takođe snažno i udišem njen poznati miris jasmina koji umiruje sve moje nerve i nemire, jer jedino pored nje osećam da imam porodicu. Da imam nekoga svoje krvi ko me voli, koga volim. Da, konačno sam na sigurnom. Stavlja svoje tople dlanove na moje obraze i sa suznim očima me gleda, a zatim ljubi u oba oka. ,,Kako si mi samo nedostajala, mila moja", nastavlja da priča, a zatim me uzima za ruke i udalji se malo od mene. ,,Daj da te vidim lepo.", gleda me a zatim se malo namršti. ,,Mnogo si mršava. Ne sviđa mi se to", samo joj se nasmejem, za razliku od moje mame koja  mi uvek kaže da sam se ugojila, tetka samo što mi ne kaže da sam na ivici anoreksije. ,,I meni je drago da te  vidim tetka Ema", progovaram a zatim dobijem još jedan njen zagrljaj. ,,I meni isto Liv. Ne možeš da zamisliš kako si me usrećila  što si posle dosta vremena došla."Pogleda na sat a zatim me zbunjeno pogleda. ,,Došla si šest sati ranije? Nisam te očekivala sada? Pa još nisu spremna sva tvoja omiljena jela. Džon je tek otišao na poljanu, neće doći pre ručka", ne prestaje da priča, da jedva uspevam da dođem do reči. ,,Planovi su se malo promenili. Krenula sam noćas na put. Nisam htela da ti javljam da ne brineš, a i htela sam da te iznenadim", ljubim je u obraz. ,,Hajde u kuću, da popijemo kafu i nešto doručkuješ", obgrli me oko ramena i povede ka kući. Okrećem se ka Maksu koji je zajedno sa mnom izašao iz automobila i istčavao se po prilazu i travi. Kreće za nama i tetka Ema ga pomazi, izvinjavajući mu se što nije odmah obratila pažnju na njega. Nakon pozdravljanja sa par zaposlenih žena u kući, koje su tu da uvek budu pri pomoći mojoj tetki, sedimo u njenoj velikoj kuhinji i grickam slani keks za  semenkama i čekam da nam skuva kafu. Posmatram je kako radosno priča dok razigrano kreće se po kuhinji.