Lotos

Na sigurnom - drugi deo

Put do Vajta  je trajao duže nego što sam očekivala. Na svakom koraku sam stala da se pozdravim i porazgovaram sa radnicima koje znam ceo svoj život. Koji su takođe kao deo moje porodice. Svi su želeli da mi požele dobrodišlicu nakon godinu dana, kada sam poslednji put bila ovde. Divno je videti toliko dobrih, poštenih i zadovoljnih ljudi koji ovde rade. Uvek te gledaju i poštuju s ljubavlju. Njihov odnos sa Džonom i mojom tetkom retko kad je, da kažem "poslovan". Njihov odnos je jednak prema svima. Svi su ovde isti, zajedno rade i bore se. Džon im dođe samo kao neki predvodnik kojem takođe stariji ljudi znaju da podviknu i narede šta da radi, ako tog trenutka misle da nije ispravno. Takav odnos se trudim da zasnivam u svojoj firmi sa svojim zaposlenima. Trudim se da svi jednako radimo i tako isto jednako zasluge da delimo. Uvek sam spremna da saslušam šta neko misli, tuđe zamisli, opcije. Pa čak i onda kada grešim da mi skrenu pažnju za to. Mislim da u tome uspevam, i da dugogodišnji rad sa istim timom i našim uspesima je dokaz da sve to funkcioniše baš kako želim.

Prilazim jednoj od konjušnica odakle dopire dobro poznat i čarobni zvuk konja koji se tamo nalaze. Pri samom ulazu u nju vidim da je dosta njih van, u polju. Ali on, on je tu. Podižem ruku ka zvonu koji stoji na ulazu i tri puta zazvonim na svoj poznat način. Odjednom čujem poznato ritanje i udarac o vrata, a zatim i njegovu glavu kad pogleda van svoje ograde. ,,Vajt, lepoto moja!", obratim mu se i krenem ka njemu, a on u mestu galopira i javi se rzanjem. Pružam ruku ka njemu i milujem ga po glavi, a zatim ga poljubim i oslonim svoje čelo na njegovu glavu. Stojim tako nekoliko trenutaka i samo upijam njegovu energiju i ljubav. ,,Mnogo si mi nedostajao druže", šapućem a zatim ga joj jednom poljubim u belu tačku koju ima na glavi. Iako je njegova boja crna, zbog specifične bele šare na čelu odlučila sam da ga ipak nazovem Vajt, i to sam smatrala kao prikladno ime za njega kao nešto najlepše i najčistije što sam u svojih trinaest godina videla. A nadimak jednorog je dobio upravo zbog te bele tačke gde sam kao malo dete koje se igra sa ponijem zamišljala da će iz te tačke izrasti rog i da će on postati čaroban. Rog nikada nije izrastao ali on je uvek bio čaroban konj.

,,Donela sam ti omiljenu poslasticu, Vajt." podižem vezicu šargarepa  ka njemu. Počne da mlati glavom gore dole, da sam morala malo da se udaljim od njega. Uvek zaboravim da je ogroman i u odnosu na mene izgleda mi kao Trojanski konj. Odvezujem vezicu šargarepe i dajem mu jednu po jednu.

,,Znači, princeza je stvarno stigla?!", okrenem se ka ulazu i ugledam dobro poznato lice. Nikolas. Sav u punom sjaju zgodnog rančera, za koje sam mislila da postoje samo u filmovima, on je tu da pobije sve moje sumnje i da neko ko ostane da živi u malom gradu i na imanju,  može da bude lep, zgodan, inteligentan. Najmlađi sin je starog Džima, Džonovog najboljeg  prijatelja i njegova desna ruka.  Nikolas je moja prva dečija ljubav. Stariji je od mene dve godine. Kao malu me je ignorisao i nije želeo da se druži sa mnom jer me je smatrao da sam beba u odnosu na njega i njegovo društvo. Ipak je dozvoljavao da budem blizu njega, jer se koliko ponašao loše prema meni, bio je i zaštitnički nastrojen. Kako sam svake godine bivala starija po dolasku na letnji raspust, i tako se menjala iz "bebe", kako me on nazivao u sve veću devojčicu, njegovo ponašanje se menjalo. Postajao je nežniji prema meni, i posvećivao mi je više pažnje nego inače. Tada sam se sve više zaljubljivala u njega. Maštala sam o braku sa njim. Životu na ovakvom mestu, ljubavi kao što je tetkina i Džonova. Bio mi je pre svega i najbolji prijatelj. Pravili smo zajedno nestašluke. Spavali smo noćima zajedno u senu pored Vajta, čuvajući ga. Bežali na reku i kupali se. Iskradali se iz kuća kada to nije bilo dozvoljeno i mnogo toga još. Iako je razlika samo dve godine između nas, on je ipak sa šesnaest godina izgledao i bio stariji, zreliji od mene sa četrnaest. Još uvek sam bila dete naspram njega. Poslednji dan letnjeg raspusta i pred moj odlazak nazad u Čikago, priznala sam mu ljubav koju osećam prema njemu, kao i on prema meni. Tada se desio moj prvi poljubac. Nežan, nevin dečiji poljubac, koji pamtim kao nešto najlepše u životu. Rekao je da sam ipak previše mala i da će njegova ljubav prema meni da me čeka sledeće godine, pa čak i do te čuvene šesnaeste. A onda će da bude najbolji momak koji mogu da zamislim i da će me jednog dana oženiti, čuvati, voleti i sa mnom imati dvoje dece, ćerku i sina. To se nažalost nikada nije desilo. Putevi su počeli da nam se mimoilaze. Naredne godine njega nije bilo. Poslat je u Kanadu na neke studije, a moj raspust je prošao kao najveće razočarenje. Nisam ga videla ni tokom zimskog raspusta jer je otišao na neko putovanje sa društvom. Tada sam saznala da ima devojku, a moja tuga je bila prevelika za teret jedne devojčice koja treba da napuni šesnaest godina. Nakon te tuge u moj život ni sama ne znam kako pojavila se moja najveća provalija i nesreća za koju sam kasnije ispaštala, Trevis. Ne mogu da poreknem da pored Trevisa kojeg sam takođe volela, zaslepljena njegovim uticajem koji je kratko imamo prema meni i dalje volela Nikolasa. Znam da je i u to vreme ljubav bila obostrana, i njegov pokušaj da bude sa mnom je došao kasno u moj život. Ali sam mu zahvalna što je uvek bio tu kad mi je bilo potrebno. I kada nisam imala nikoga, imala sam sve njih koji žive ovde.