Lotos

Kocka je bačena

,,Vidimo se večeras", poljubi me i pomiluje po obrazu, sa dečačkim osmehom na licu. Stojimo na pragu mojih vrata u ranim jutarnjim satima, nakon prelepe noći koju smo zajedno proveli. U strahu pogledom gledam niz ulicu da nas neko ne vidi ili ne uslika, što on to primeti.

,,Opusti se, nema nikoga.", prstima me uhvati za bradu i usmeri moj pogled ka sebi. ,,I da nas neko vidi, birga me. Ti si moja", opet spoji svoje usne sa mojim i koristim momenat da još malo udišem njegov miris koji se širi mojim čulima i porama. Odvaja se naglo od mene i strčava niz stepenice do svog automobila. Pre nego što sedne u njega, mahne mi i probudi moj osmeh. Ova scena mi se mnogo svidela i nadam se da će tako biti uvek. Automobil se pali i odlazi. Odjednom osetim prazninu nakon njegovog odlaska, ali to potisnem u sebi. Neću dozvoliti da budem tužna, nema razloga. Zatvaram vrata i nasalanjam se na njih, Prstima dodirujem usne i zatvaram oči da prizovem njegov lik i dodire. Sećanja odmah naviru i mame mi osmeh. Znam da se kreveljim kao luda, i protresem glavom. 

,,Liv, otrezni se ili ćeš da poludiš", štipkam sebe za obraze, i trčim uz stepenice na sprat. Odlazim pod tuš da se osvežim i spremim za posao. Čeka me mnogo obaveza, a ako mi on bude non stop u glavi, biću u velikom problemu.

,,Dobro jutro, Hana!", prilazim Hani i uzimam fascikle koje mi pruža. ,,Dobro jutro, gospođice Liv.", odgovara sva poletna i sa osmehom. ,,Gospođica Melina mi je rekla da vam kažem da je ona danas na gradilištu, nadgleda radove, a  gospođica Nikol je u banci"

,,Hvala, Hana. Da li je to sve?", upitam zagonetno jer vidim da bi još nešto da kaže.

,,Pa...jutros je stiglo nešto za vas", ustaje i otvara vrata moje kancelarije.  Na stolu ugledam veliki buket crvenih ruža, i znam da mi je osmeh na licu. Ulazim i stavljam tašnu i fascikle na sto i prilazim ogromnom buketu koji se nalazi u uskoj staklenoj vazi. Iako sam dobijala mnogo puta cveće a sa istim i radim godinama, začuđujuće je što se oduševljavam ovim buketom dok u stomaku osećam grčenje. Vrata se zatvaraju i znam da je Hana izašla, a ja prstima prelazim preko crvenih latica kao da dodirujem nešto najvrednije u životu. Ugledam belu kovertu i uzimam je u ruke. Otvaram je i moje raspoloženje se naglo menja.

-Srećan sam zbog saradnje sa tobom. Tvoje ideje su ipak bolje. Izvinjavam se zbog nesuglasica koje smo imali. Nadam se da ćeš prihvatiti izvinjenje i počastvovati me svojim prisustvom za jedan ručak u budućnosti.              Džejson Vilijams.

Poraženo odlažem karticu na sto i sednem u svoju fotelju. Ne znam zašto sam očekivala da je cveće od Nejtana? A opet ne mogu da ostanem imuna na Džejsonov gest. Definitivno ni sa njim ništa nije crno i belo. Na neopisiv način ga izbegavam, a ne znam zašto. Da je i on kao Nejtan  hodajuća katastrofa za mene, jeste. Ne znam dal mogu da se upustim u bilo kakav kontakt sa njim jer je i Nejtan već dovoljno opasan za mene.  Nadam da ova promena i gest nije zbog Nejtana. Ako jeste, u kom smeru će ići? Šta će iz svega toga izaći? Iz zamišljenosti me trgne zvono telefona i uzimam ga i tašne. Odjednom neka toplina oblije i izmami mi osmeh kada ugledam tetkino ime na ekranu.

,,Tetka Ema, divno je čuti tvoj glav", javljam se.

,,Liv, mila moja kako si. Nismo se čule neko vreme?"

,,Dobro sam, tetka. Kako si ti, Džon?"

,,Svi smo dobro i radno, kao po običaju. A verujem kao i ti, sigurno ne dižeš glavu s posla"

,,Donekle si u pravu tetka Ema, ali ovaj put najviše radim oko priprema novog prostora. Konačno sam dobila ono što sam tražila. Sređuje se i radovi će potrajati, ali bi najsrećnija bila kada bi uspela da dođeš na otvaranje kada bude sve gotovo?", puna entuzijazma pričam o novom prostoru. Nisam ni svesna da pored svega ne stižem da se radujem i shvatim koliko mi prostor znači.