Lotos

Moje utočište

Uporno zujanje mog telefona još više mi unosi nervozu zbog jutarnjeg kašnjenja. Ako se ovo može zvati kašnjenje. Melina je rano jutros poslala poruku da dođem u kancelariju tačno četrdeset pet minuta ranije. Uzimam potrebne stvari i usput pokušavam da obujem štikle a da se ne polomim pri tom pokušaju.

,,Melina, upravo krećem!", bukvalno se proderem na telefon kad se javim. ,,Stižem za desetak minuta ako me ne uhvati gužva u saobraćaju." Bez da dozvolim da mi nešto kaže, prekidam poziv i stavljam telefon u torbu. Uzimam ključeve sa komode i izlazim van. Užurbano zaključavam vrata, a onda naglo stanem kad se okrenem i ugledam njega. Nejtan. Naslonjen na automobil. U crnom poslovnom odelu. Prekrštenih ruku preko grudi, i naočarima koje upravo skida i osmehne se.

,,Nejt?!", zbunjena njegovim pojavljivanjem ovako rano, polako silazim niz  stepenice ka njemu. ,,Otkud ti ovako rano?", stanem ispred njega i ne mogu a da mu se ne osmehnem. Nije prošlo ni dvadeset četiri sata kada me je dovezao iz Mineapolisa, a već je ispred mene.

,,Došao sam da te vidim i povezem na posao."Obgrli me oko struka i privuče sebi. Skloni mi pramen kose sa lica a zatim nežno poljubi u obraz.

,,Zar ti već ne bi trebao da si na svom radnom mestu?"

,,Odgodio sam za sat vremena besmisleni sastanak. Ionako je to moja kompanija, mogu da odredim kada ću početi da radim. Pritom imam sposobne ljude oko sebe koji mogu da vode posao bez mene neko vreme." Poljubi me u usne. ,,Želeo sam da mi dan počne sa tobom."

Osmehne se, i taj osmeh me obasja kao jutarnje sunce. Nežno i toplo. Ako nastavim da budem u njegovom zagrljaju, otopiću se i zakasniti na posao.

,,Ja svoj početak posla nisam mogla da odgodim. Šta više, kasnim."

,,Pa gospođice, Montgomeri. Dobili ste svog ličnog vožača ovog jutra.", otvara vrata i pokazuje rukom da sednem. Njegova blizina mi neopisivo prija. Da bi sada najradije s njim otišla daleko od svih. Ali posao zove kao i obaveze koje imamo svakodnevno.

,,Hvala vam, baš ste ljubazni." Uzvratim mu osmehom i sednem u automobil i pratim ga pogledom sve dok i on ne sedne. Pokreće ga i uzima moju ruku u svoju, držeći je kraj sebe. Baš kao što je i juče to uradio. Celim putem do Čikaga nije pustio moju. Da kada je to uradio, imala sam osećaj da sam ostala bez dela tela, koliko mi je njegov dodir i bliskost prijala.

Nije nam dugo trebalo da stignemo do moje firme, jer je vozio kao lud. Za razliku od prethodnog dana kada smo se vraćali za Čikago. Vožnja je toliko bila spora, kao da je želeo što duže da se vozi i bude pored mene. Ne žalim se. Prijalo mi je da budem pored njega daleko od svih, a u isto vreme me je plašio dolazak u stvarnost. Baš kao što nije sad prijala brza vožnja, za koju sam zaboravila da mu je u krvi. Pitam se da li vozi i dalje motor. Bar što se tiče trka? Poželim da ga pitam ali u tome me prekine spoznaja da smo već stigli ispred moje firme.

,,Stigli smo. Nadam se da ne kasnite puno?", osmehne mi se i poljubi me u zglob ruke. Pogledam u sat i vidim da imam bar još najviše pet minuta od dogovorenog sa Melinom.

,,Pet minuta sam u plusu. Taman da mogu uraditi ovo.", odvežem pojas da mi bude lakše i približim se njemu. Stavim ruku na njenog obraz i približim ga svojim usnama. Nežan poljubac ali koji budi vatru u mom stomaku.

,,Nisi smela ovo da uradiš?"

,,Zašto?", zbunjena sam.

,,Sada ćeš zakasniti na posao, kao i ja.", nasmejem se i pokušam da se odvojim, ali me povlači k sebi. Ljubi moje usne izazovno da bi istog trena skinula sve sa sebe i dala mu se. Uzvraćam poljubac. Izgledam kao gladna zver, da me uopšte ne zanima, dal nas neko vidi.

,,Čekaj...polako!", prekida poljubac i nežno me odguruje. ,,Zakasnićeš na posao", osmehne se sav zadihan.

,,Igraš se toplo hladno, Nejt", pomalo razočarana mu kažem.