Lotos

Prošlost - drugi deo

Posle toliko godina, opet sam upala u tamu iz koje se plašim da neću uspeti da se izvučem. Prošlost se vratila na velika vrata i preti da dovrši započeto. Tada sam se borila sama protiv svoje tame. Sada imam njega. Bar tako mislim?

Od iscrpljenosti samo sam sklopila oči i dobila prekid filma. Kada ih otvorim vidim da me Nejtan nosi u svom naručju. Pogleda me i umesto njegovog osmeha dobijem samo zabrinut pogled. Prepoznajem prostor oko sebe i shvatim da smo u mojoj kući, kupatilu. Poseo me je na ivicu kade i počeo da me polako skida. Kao nepomična lutka sam. Gledam šta radi sa mnom. Izuva me i uredno odlaže po strani moje cipele. Skida mi košulju i baca je na pod. Podiže me da stanem i kad se uveri da stojim mirno, odšnirava moju suknju i pušta je da sklizne niz moje kukove na pod. Odbacuje i nju po strani. Ostajem u grudnjaku i gonjem vešu pred njim. Polu naga, ali više ogoljene duše. Skida svoju košulju i odlazi do tuša. Namešta vodu i vraća se ka meni. Pogled mi pada na moje prljave stvari i ruke. Gledam u svoje šake i suze mi opet naviru. Odjednom su njegove uzele moje i podižem pogled ka njemu. Utisne poljubac u moje čelo i približi me svom već nagom telu.

,,Dozvoli da se pobrinem za tebe.", njegove ruke su na mojim ramenima. Klize niz leđa i otkopčava mi grudnjak. Opet me pogleda kao da traži dozvolu od mene. Samo klimnem glavom i jedna suza mi sklizne niz obraz. Skida mi grudnjak, a onda i gaćice. Dopuštam mu da radi sa mnom šta god hoće. Snage za bilo šta nemam. Brine o meni na neki sasvim drugačiji način, i samo tako još više ulazi u moje srce. Prepuštena sam mu u potpunosti. Ulazimo zajedno pod tuš. Topla voda se sliva niz moje telo i pokušava da spere sve loše sa moje duše. Ali uzalud. Previše je svega.

,,Opusti se.", šapuće mi ,,Samo se prepusti.", nastavlja tiho, prelazeći rukama po mom telu. Zažmurim i naslonim glavu na njegove grudi. Upijam trenutak i bar na kratko isključim svoje misli.

Oblači mi omiljenu majicu sa natpisom Njujork i donji deo trenerke. Posmatam ga kako iz ranca izvlači svoje stvari i ne sećam se kad je to uneo u kuću. Oblači crnu majicu i trenerku. A onda se vraća do mene. Vodi me do stolice kod ogledala, i peškirom prelazi preko moje kose. A onda uzima češalj i počinje da me češlja. Gledam ga u ogledalu sa koliko pažnje sve to radi da bi zaplakala odmah. Ovo je nešto sasvim novo za nas. Za mene. Nešto što ne mogu opisati rečima. U tišini ga samo posmatram. Ni jednom me nije pogledao u odrazu ogledala. Skoncentrisan je na moju kosu i volela bih da znam šta misli? Šta želi da me pita? Našao me je u mom najgorem rastrojstvu.

,,Kako si me pronašao?", tiho upitam. Tišina je oko nas. Ne gleda me. Nastavlja pramen po pramen da češlja moju kosu.

,,To je nebitno." tiho izgovori, a onda se konačno susretnem sa tim crnim očima kad me pogleda u ogledalu. ,,Znaš da te ja uvek nađem." Teško progutam knedlu, jer se raspadam ispred njega.

,,Neću te sada pitati šta se desilo. Ali voleo bi da mi kažeš kada budeš bila spremna na to." Stavi svoje ruke na moja ramena i stisne ih pružajući mi snagu, a onda me poljubi u teme glave. Zažmurim jako i upijam ono što mi pruža svojim prisustvom i pažnjom.

,,Moj otac se ubio!", ni sama ne znam kako su te reči prešle preko mojih usana. Ne otvaram oči dok su njegove usne i dalje na mojoj glavi, a ruke na ramenima.

,,Meni pred očima.", nastavljam, a onda osetim jak stisak njegovih ruku. Toliko jak da se graniči s bolom. Ali ni približno bolom koji osećam unutar sebe, deset godina. Polako otvaram oči i podižem pogled ka njemu. Taj pogled me slomi još više. Pogled žaljenja. Srce mi se stegne i vazduh iz pluća nestane. Otvaram mu se i znam da ću još više uništiti sebe večeras.

,,Olivia, nemoj...", pokušava da me zaustavi, ali sada je kasno. Vreme je da izbacim to iz sebe nekome. Vreme je da zna sa čime se borim.

,,Ne, vreme je. Previše dugo je unutar mene. Ovo znaju samo ljudi bliski meni. A sa kojima nikad nisam pričala o tome detaljno. Samo su bili uz mene kada mi je bilo najgore. Pomogli da prebrodim težak period. Sem mog psihoterapeuta, ti ćeš biti prvi koji će čuti ono što su moje oči videle. Ono što je moje srce slomilo.", Uhvatim ga za ruku na mom ramenu, a onda nervozno ustanem i odem do prozora. U daljini seva, i kiša polako počinje da pada. U sobi je prigušeno svetlo pružajući miran komfor. Ali u mojoj duši ništa nije mirno. Oluja je. Preti da me razori. Zažmurim na kratko, a onda udahnem duboko. Potiskujem suze, jer ovo mora bez njih da prođe. Vreme je da završim sa ovom pričom.