Lotos

Kraj - prvi deo

Volim te!

Reč koja odzvanja mojim umom. Reč koja u trenutku može sve da promeni. Konačno me je predala njemu na milost i nemilost. Svesno sam to uradila. Svesno iznela svoje emocije i moj život. Kao neka jadna glupača dokazala sam mu po milioniti put da ipak bez njega ne mogu, ne umem. Da je on sve u meni. Bežala sam od njega, i svaki put mu se poraženo predala. Jači je od mene. Potreba za njim je jača od bilo čega na svetu.  Jedino kraj njega dišem i osećam se živom.  Postao je moje sve, a to sve me upravo uništava.

Nakon što sam mu rekla da ga Volim, uzeo  me je u svoje  naručje i nije ispuštao. Moja glava je bila naslonjena na njegove grudi i kao po običaju osluškivala sam njegove otkucaje srca. Kucalo je mirnim ritmom ,a na momente su otkucaji znali i da se ubrzaju. Kao od nekog uzbuđenja, straha. Znala sam da je to pokretalo nešto u njegovoj glavi. A onda ubrzo bi se umirilo i opet kucalo ujednačenim ritmom. Kiša je padala i njene kapljice su se slivale niz prozor a grmljavina se u daljini i dalje čula. Sve me je to umirilo i uspavalo. Ne znam ni šta sam i da li sam sanjala. Znam da me je probudio dobro poznati prasak koji godinama nije izlazio iz moje glave. Čak nisam ni imala noćnu moru, ne znam kako je to prošlo kroz mene. Poskočila sam i uhvatila se za grudi. Srce je lupalo uznemireno. Dah kao da mi je otet iz grudi. Trebalo mi je minut da se smirim i dođem k sebi. Pogledom sam tražila njega, ali ga nije bilo pored mene.

,,Nejtan!?", tiho izgovorim. Ne čujem da je u kupatilu. Opet me strah obgrli. Ne volim da ostajem sama u ovolikoj kući, pa čak i da je on u drugoj prostoriji. Kiša i dalje pada i sobu opet osvetljava sevanje munja u daljini. Ustajem i navlačim gaćice. Pokušavam to da uradim i sa svojom košuljom, ali ona je bukvalno pokidana. Uzimam njegovu koja je na podu i obučem je. Njegov miris na njoj me odmah umiri. Ali ne u potpunosti, dok ne vidim njega. Polako izlazim u hodnik i svuda je mrak. Sem u jednoj prostoriji. Sobi njegove sestre koja je bila pod ključem. Svetlo iz nje osvetljava deo hodnika i mami me da krenem ka sobi. U meni se javlja osećaj da će nešto loše da se desi. Pokušavam da ga potisnem. Kao i svoje otkucaje i disanje, od straha da ne budem otkrivena. U glavi mi se vraća slika svađe moje majke i oca. A onda i momenat kada sam ušla u njegovu radnu sobu. Zažmurim na tren, a onda odjednom hrabro istupim na otvorena vrata i zateknem prizor koji počinje da me seče na sitne komade.

Ne bi znala gde prvo da gledam. Soba je ista kao što je pamtim. Netaknuta. Samo što ovaj put vidim Nejtana kako sedi na podu. Oslonjene glave na svoje ruke i gleda u pod. Bos je i na sebi ima samo donji deo trenerke. Oko njega su otvorene kutije, rasuti papiri, slike. Vlaša viskija. I ono što mi ledi krv u žilama, pištolj. Pored njegove noge, kao da je bačena igračka, a ne hladnokrvno oružje. Teško progutam knedlu, skamenjena u mestu, ne znam da li da se pomerim ili kažem nešto. Moj pogled je svuda po sobi. Ne mogu da pohvatam informacije koje počinju da se gomilaju u mojoj glavi.

,,Nejt...", jedva izustim njegovo ime. Ne reaguje. I dalje je u istoj pozi. Hrabro krenem korak unutru, i dok gledam u svoja stopala gde gaze, pored moje noge ugledam sliku na kojoj sam ja.

Zagledam se u to bezlično lice koje pokušava istinski da se nasmeje. Dobro se sećam svog lika pre nego što sam njega srela. Pogled mi ode na drugu sliku pored. Takođe moja. Ispred svoje cvećare. Odmah je tu i sledeća, na kojoj se vidi kako izlazim iz stare zgrade u kojoj mi je bila firma. Odjednom kao da stojim u moru svog lika. Sve su uslikane sa strane. Kao da me je neko pratio, posmatrao. Ne znam gde pre da gledam. Da li da ih uzmem u ruke. Šta da kažem? Šta da pitam? Tlo pod nogama kao da mi nestaje, ali još uvek se čvrsto držim. Pored nekih papira ugledam slike na kojima smo on i ja. To su slike našeg prvog susreta. Kada me je svojim automobilom poprskao . A onda slike našeg prvog poljupca, koje su završile u novinama. Suze mi se nagomilavaju u očima ali još ni jedna nije potekla. Pogledam ka jednoj od otvorenih kutija i u njima ugledam slike svoje porodice. Ništa mi nije jasno. ALi jedno je sigurno, sve ovo sluti na neko zlo.