Lotos

Vreme

Kažu da vreme leči sve! Hm...najveća zabluda koja je postojala u čovečanstvu. Smatram da nas vreme menja, oblikuje i u nekim slučajevima maskira naše rane, ali da leči, ne. Svoje rane i bol sam davno potisnula u sebi, ne dozvoljavajući da vladaju mnome, ali kako đavo uvek dođe po svoje, tako se i one s vremena na vreme probude i iznova kreću da me ubijaju. Godinama sam navikla da živim sa time, kontrolišući sebe najbolje što mogu. Iako je rana, posle toliko godina i dalje sveža, gorčina u grlu i teret u grudima, nekad mi se čini da je sve veća, ali znam da je to podsetnik za sve što sam uspela i dokle sam dogurala u životu. Upravo sva ta dešavanja su me naučila kako da se ophodim prema sebi i drugima, ali isto tako, nekad se preispitujem da li sve to strah u meni radi, i da li ću nekad živeti bez njega, plašeći se da će me sigurnost i hrabrost koju imam, iznenada napustiti. Ali ko će me tada uhvatiti, i ne dozvoliti da padnem? Jednom sam ustala sama, plašim se da drugi pur neću moći.

,,Toliko toga bih te sada pitala tata. U meni su pitanja, koja čekaju na tvoj odgovor koji ne možeš da mi daš. Nedostaješ mi! Bolom i gubitkom tebe, ovo srce će uvek biti prazno. Iščupao si ga kao i mnogi drugi, da ga jedva osećam u sebi." Šapućem, ljubeći grobnu ploču svoga oca, zamišljeno prelazeći prstima po isklesanom Lotos cvetu ispod njegovog imena.

,,Znaš, da retko dolazim ovde. Ne propuštam tvoj rodjedan koji je na današnji dan, ali ni priliku kad mi je loše i kad sam ljuta na tebe, sebe, na druge sve, da dođem ovde i izvičem se, olakšavajući svoju dušu. Ali trudim se da uvek imaš svežeg cveća, bar to mogu da ti obezbedim, tebi, baki i deki." Sklanjam uvelo cveće, zamenjujući ih novim buketima, a zatim sednem na kamenu klupu ispred grobnog zida mog oca i njegovih roditelji. Porodična grobnica koju je moj otac podigao za svoje roditelje, a kao poslednju želju, tražio je da bude sahranjen pored njih, na mestu gde se pogled prostire na reku Mičigen, zbog čega je umesto hladnih zidova grobnice postavljeno staklo, kako pogled ne bi bio zaklonjen, a sunčevi zraci dobili priliku da osvetle ovu malu prostoriju. Uvek sam mislila da su to morbidne stvari kojima se ljudi bave, i da su nekim delom ljudi ludi, ali shvatam svog oca koji je oduvek želeo mir, i znam da ga sada ima, za razliku od nekih.

,,Kao što i sam znaš, neke stvari se nisu promenile, i mislim da nikada neće. Nekad se borim protiv sebe da popustim u svojoj tvrdoglavosti, ali ona je opet jača od mene, baš kao što je kod mame i Nine. Zašto bi ja popustila, kada njih dve to ne žele i drže do sebe svoj stav i mišljenje. Davno sam izgubila majčin zagrljaj i sestrinu prisutnost u životu, ako je uopšte toga i bilo? One žive život koji žele, pa tako isto i ja svoj. Možda su prisutne u mom životu na neki način, ali ipak se osećam kao da ih nikad nisam ni imala pored sebe, i to je najbolje za mene, za njih. Nadam se da me razumeš i da se ne ljutiš? Imam svoj život koji je ispunjen mojim željama, potrebama, uspesima i jako sam srećna, što si ti oduvek želeo za mene", zastanem i progutam knedlu, stežući rukama ivicu klupe u borbi da mi suze ne krenu niz lice. ,,Mislim da suze danas nisu poželjne", nakašljem se da umirim svoj već drhtav glas. ,,Napustio me jesi, povredio, i sve što ti oduvek tražim, jeste da budeš uz mene i da me čuvaš. Budi uz mene." Polako ustajem, i oslanjam svoj dlan na hladan meremrni zid gde je isklesano njegovo ime, zažmurim i duboko udahnem. ,,Volim te tata!"

* * * *

Stojim par minuta ispred zgrade kompanije Karter, skupljajući snagu i pozitivnu energiju, da svoj posao uradim najbolje što mogu, a da pritom ne osetim ni jednom strah ili nelagodu u njegovoj blizini. Ne želim da oseti moje nezadovoljstvo koje imam, zbog načina na koji sam primorana da prihvatim ovaj posao. Neću mu dozvoliti to laskanje koje će da ima kad me bude video, svoj poraz ne dozvoljavam da bilo ko vidi, pa tako isto ni on. Pogledam u sat na ruci i vidim da je do našeg sastanka ostalo još pet minuta, na šta se odmah pokrećem i ulazim u hol zgrade, gde me vratar sa osmehom propušta, a tako isto i gospodin za pultom gde prijavljujem svoj dolazak, usmeravajući me ka liftu. Nažalost, ovaj put lift moram da sačekam iako ih ima tri, nadajući se da će se što pre neki otvoriti, što se upravo i desi. Ulazim u njega, koristeći priliku što sam sama da se ogledam u ogledalo koje se nalazi na jednoj strani lifta. Strogo poslovno obučena, u uske crne elegantne pantalone koje ističu moje noge zajedno sa visokim potpeticama. Svilena svetlo plava košulja uklopljena u strukirani crni sako, odaje klasiku i eleganciju koja nikad ne izumire, a monotoniju svog poslovnog izgleda sam razbila sa malom šarenom maramom, koja je često detalj mog odevanja, ovaj put svezana u mojoj kosi, koju sam podigla u visoki rep. Zadovoljna svojim izgledom, pre nego što se zvono lifta oglasilo za izlazak, bacim opet pogled na sat i vidim da mi je ostalo još nepuna dva minuta. Nadam se da ovog puta kašnjenja neće biti, jer shvatam da sam ušla knap sa vremenom u zgradu, ali opet tačna kao i uvek. Izlazim iz lifta i krećem se ka pultu gde me ista devojka sačeka kad sam bila poslednji put. Podiže glavu ka meni i osmehne se, ne znajući dal me je prepoznala ili jednostavno su u ovoj zgradi svi preterano nasmejani, da iako čudno zvuči, nekada osetiš nelagodu, jer ako ti nekad nije dobar dan, i imaš želju da se izvičeš na nekoga, tvoj posao je da ti je osmeh uvek na licu.