SAMO AFERA

6. SAZNANJE

U subotu sam džabe čekao da izađe iz kuće. Nije je bilo.
A Mrki i ja smo uveče ponovo otišli u provod. Ovoga puta u kafanu, pošto on kaže da po klubovima nikad neću moći normalnu devojku da nađem.
Mada nisam siguran da li uopšte i želim to.

- Razvedri se brate, nismo na sahrani. - gura me Mrki.

- Da da. Svakako.

- Meni se čini da ona mala tamo celo veče gleda u mene. Čim ustane da igra, prilazim joj. A ti gledaj i uči.

- Hahaha jao, previše samopouzdanja kolega.

- Pa vi mlađi treba od nas starijih da učite, a ne obrnuto. Zar ne?

- Jao dve godine si stariji, a pričaš kao da je čitava decenija u pitanju. - zasmejem se.

- Nema to veze. Evo je. Idem ja brate. - ustaje i odlazi do lepuškaste brinete.

A jeste ga gledala, primetio sam i ja. Samo namerno nisam hteo da mu kažem.
Nasmejem se na to i obratim pažnju na pesmu koja kreće.

Kad ti usne približim
sklopiš oka dva
kad te nežno poljubim
ti zadrhtiš sva

Poznata mi je nešto...

Srno moja malena
Od anđela stvorena,
Volim tvoja oka dva
Srno moja malena...

Ma daj! Da li me neko zajebava?! Je l' baš morala ova pesma?
Posegnem za čašom. Znači i večeras opijanje.
Nakon još par pesama, Mrki se vraća za sto.

- Au brate, bio sam u pravu. Ovo ti je pravo mesto da nađeš devojku. Nije ova za jednu noć, tačno se vidi po njenoj priči i govoru tela. Razmenili smo brojeve, pa ćemo da vidimo šta će tu da bude. Tina se zove. - smeje se kao budala.

- Ali ona nije plavuša? - podbadam ga.

- Ma pusti to sad. Nego je l' si čuo pesmu? Srno moja malena... - otpevuši podjebavajući me.

- Miroslaveee... - opominjem ga.

...

Opet sam stigao kući pijan. Mrki me je ovoga puta ostavio pred kućom. Kaže da nije on kriv što se ja opijam i da nije dužan da me smešta u krevet. I u pravu je.
Uh opet me čeka glavobolja ujutru.
Ni za šta bre nisi više, tupsone.

SUTRADAN

Ili možda ipak jesam. Taman sam stigao ispred Srnine kuće kada se završilo čitanje testamenta. Vidim je kako ispraća nekog čoveka u odelu.
Da vidimo da li će danas ići negde.

Nakon pola sata izašla je sa vozačem. Bingo! Krenem da ih pratim.

Dvadesetak minuta vožnje i konačno se zaustavljaju ispred neke ustanove.
Vozač ostavi Srnu i ode, a ona uđe odmah potom na velika bela vrata.
Prođem kolima malo bliže, ali nikakav natpis ne stoji.
Baš me zanima šta je u pitanju. Već kujem plan da i ja uđem nekako.
Samo ne bih voleo da me ona vidi. Shvatiće da sam je pratio.
Parkiram auto nedaleko, pa se uputim unutra. Ušunjaću se, pa šta bude neka bude.

Aham, đavola. Zaključano je, logično. Inače bi bilo ko mogao da uđe nenajavljen. Kao što sam to hteo ja sada da uradim.

Krenem sa strane da zaobilazim u nadi da ima neki prozor. Ugledam nekoliko i kako se približavam, sa jednog začujem dečiju graju. Deca? Približim se još malo i rešim da provirim, nadajući se da me niko neće videti. Odmah spazim Srnu kako sedi u fotelji sa tri mala deteta u krilu i još dosta njih na podu. Svi gledaju u nju. Tu su i neke dve devojke koje sede sa strane. Svi se smeju i gledaju Srnu kao da je anđeo.

- Tako da znate od sada ćete uvek imati najnoviju garderobu i igračke. Ma sve što poželite. A do sledećeg leta imaćete i bazen u dvorištu.

Govori im toliko nežno, s ljubavlju u glasu. Ostao sam zatečen.
Kad je završila sa govorom deca su uglas povikala ''jeee'' i prišli bliže do nje, a ona ih sve ponaosob poljubila i zagrlila.
Očigledno se radi o domu za nezbrinutu decu. Ali nije ništa državno sigurno, jer nema nikakvog natpisa na zgradi.
Uh sad me još više kopka koja je njena priča. Ali požurim da izađem dok me još niko nije spazio.

Na putu do kuće nisam mogao da ne mislim na nju. Kad samo pomislim da sam se pitao da li je stvarno dobra. A ispalo je ne samo da je dobra nego je majka Tereza lično. Ubiću se. Sad nema šanse da je zaboravim. Uhvatim se za koren nosa, a drugom rukom udarim u volan.
Jebem te živote.
Ali nisam ja ništa kriv, ona je mene tražila. Čak i da je nisam pozvao onog dana u svoju kancelariju, našla bi način da dopre do mene, jer sam igrom slučaja baš ja trebao da je razvedem od muža.

E to ja zovem igrom sudbine.