SAMO AFERA

31. SUSRET

Sutradan smo ustali pre 10. Tina je za sve nas spremila doručak, tako da smo zajedno jeli kao jedna velika porodica. Odmah nakon toga Mrki je otišao na posao. Danas će se raspitati da li mogu ja da se vratim na staro mesto.

- Pa Tinči, idem ja sa Hanom do marketa. Pretpostavljam da ti je Mrki objasnio da ćemo mi danas da idemo u nabavku? - kažem joj sa dozom nelagode u glasu, jer ne znam da li joj je ona budala sve ispričao.

- Da da, rekao mi je, ne brini. - blago se nasmeši.

- Vidimo se onda.

Smestim Hanu u kolica i krenemo.

...

- Uhvati se tu i vozimo kolica zajedno, je l' tako? - pričam sa ćerkom kao sa odraslom osobom.

Uh, čak su mi i naši proizvodi nedostajali. Ma sve ti fali kad si u tuđini. Obišli smo skoro ceo market i nakupovali dosta namirnica.
Ali... Nje nema...

Šta da se radi? Možda neki drugi put.
Platim račun i izlazim napolje, stavljajući Hanu natrag u kolica. Dok joj vezujem pojaseve učini mi se da iza ugla začujem nečiji glas.

- Ozbiljno ti kažem Gari, nema potrebe da dolaziš. Nisam toliko stvari kupila kao što umem. Vidimo se, stižem ja. Ćaos.

Ona je...

Okrene se u tom momentu i vreme staje. U crvenoj, lepršavoj haljini na tufnice, pokupljene kose i rumenih usana, gleda pravo u nas.

Uspravim se iz položaja u kome sam bio i zagledam se u njene oči. I dalje sijaju onim magičnim sjajem. Ma da li je moguće da je još lepša nego što je bila? Osećam kako mi se znoje dlanovi. Šta da radim sada? Da joj se obratim prvi ili?

- Konstantine? - prekine me u razmišljanju i priđe ona prva.

- Srna. - klimnem glavom.

- Ti, ti... Otkud ti? Vratio si se? - upita me ushićeno, zatim usmeri pogled na Hanu.

- Da. Vratili smo se da živimo ovde. Nisam ja za Nemačku. - blago se osmehnem i gledam kako prilazi Hani i hvata je za ruku.

- A ko je ova lepotica? Vidi kako si lepa ljubavi. - čučne pored kolica sa tolikom toplinom u glasu i očima i osmehom od uha do uha.

- Khm, to je moja ćerka. Hana. - pogleda me iste sekunde i ustane.

- Mmm ti imaš ćerku? - osmehuje se, ali joj se oči pune suzama.

Znao sam da će je to pogoditi, a mene pogađaju njene suze.

- Da. Nas dvoje smo sami, jer joj je majka umrla na porođaju.

Pokrije usne rukom i blago nakrivi glavu, dok joj se suze slivaju niz obraze. Na to skrenem pogled jer imam osećaj da i meni nešto muti vid.

- Tako mi je žao. Predivna je. Vidi te okice. - briše suze i opet čučne pored kolica. - Je l' smem da te uzmem malo ljubavi? - pita Hanu, a ova joj bez razmišljanja pruži ruke.

Izgleda da je istina ono da mala deca prepoznaju ko je dobra osoba.
Uzima je i briše suze u isto vreme, dok joj se Hana igra sa minđušom.

- Ovaj, mogli bismo negde na sladoled ako si slobodna sada? - pitam je i šmrkćem kako i meni ne bi pošle suze od ovog prizora.

Tek sada kada imam svoje dete, shvatam koliko nju boli što ne može da ih ima.

- Pa jesam, zapravo. Može, vrlo rado. Ali samo ako Hana želi da me drži za ruku? Je l' može ljubavi, da te pustim da šetaš i da me držiš za ruku?

Hana klimne glavom i nakezi se. Na taj kez niko ne ostaje imun, pa se tako Srna i ja nasmejemo i krenemo svi zajedno prema prvoj poslastičari. Ja sam preuzeo i Srnine kese i guram kolica, a njih dve hodaju ispred mene, držeći se za ruke.
Krišom obrišem vlažan obraz da niko ne vidi.

Budi jak u javnosti Konstantine, pa kući cmizdri do mile volje.