SAMO AFERA

33. NADA

- Ne zezaj da ti je to rekla? Pa je l' sam ti rekao da još nije kasno? Cepaj brate, šta čekaš? - Mrki me udara u rame čim sam mu ispričao šta je danas bilo, dok ponovo sedimo sami na njegovoj terasi.

- Uh, ne znam. Sad se ja plašim da možda nećemo uspeti, a imam dete. Šta ako se Hana previše veže za nju?

- Jao Bože uzmi me, da ne slušam ove nebuloze! Pa vi bre niste normalni. Ako ćete celog života da se plašite od raskida onda i zaslužujete da ostanete sami.

U pravu je Mrki. Ko ne reskira, taj ne dobija. I ne znam u kom delu svog života sam postao neko ko toliko razmišlja ''šta ako''.

- Znaš šta kume? U pravu si. Idem odmah sad da pozovem Srnu. Za početak ću da pristanem da živimo zajedno, a posle ćemo da vidimo šta dalje.

- Tako je bre! Idemo! - potapše me po leđima i uđemo u kuću.

Polako uđem u sobu gde Hana spava i uzmem telefon. Nađem Srnu u imeniku i nazovem je. Valjda nije kasno, 22:22 je...

- Halo? - odmah se javila.

- Khm, Srna... Konstantin je.

- Hah, kakva slučajnost da zoveš u 22:22. - nasmeje se ženstveno.

- Daa. Eto, ja sam taj što misli na tebe... - nasmejem se i ja.

- Razmislio si o mojoj ponudi?

- Da. Pristajem. Kada možemo da se uselimo na taj tvoj luksuzni peti sprat? - zadirkujem je.

- Hahaha nije nikakav luksuz, videćeš. Možete odmah sutra. Poslaću Garija po vas ako ti odgovara tako?

- Može. Hvala ti na svemu. - kažem joj iskreno.

- Ne zahvaljuj. Toliko ti bar dugujem.

- Malo smo zamenili uloge? - nasmešim se.

- Ne, zaista ti toliko toga dugujem. Laku noć onda. Vidimo se.

- Laku noć...

Ma ko će sad da spava, nema ništa od toga...
Jao Srna, Srna...

Sutradan nakon doručka sam joj javio da smo spremni i Gari je došao po nas. Pozdravili smo se sa Tinom i Tadejem, a sa Mrkijem ranije, jer je morao na posao. Inače mene su primili nazad i počinjem sa radom idućeg meseca.

Stigli smo za nekih 20 minuta. Srna nas je čekala ispred, dok su se deca iz doma igrala u prelepo uređenom dvorištu. Baš se potrudila. Podignem glavu i ugledam ogroman znak na kome piše NADA.

- Dobrodošli! - kaže ona i odmah uzme Hanu u ruke.

- Divno si ime izabrala za dom. Sviđa mi se. - kažem joj i pomažem Gariju da izvadi naše kofere iz vozila.

- Ostavi to, Gari će se pobrinuti za sve. Dođite da vam prvo pokažem dvorište, pa ćemo onda unutra.

- Kako Vi kažete gazdarice. - nasmejem se šmekerski.

Samo me odmeri sa jednom podignutom obrvom i nasmeje se vragolasto, te pođe ispred mene.
Kako joj uspeva da bude tako nežna i mila, a u isto vreme vatrena i zavodljiva?

Hanu je spustila da se igra da decom čim smo stigli u taj deo dvorišta.

- Opaa... Ti ovde imaš baš svega? - komentarišem dvorište puno svega i svačega za decu.

- Samo sam ispunjavala dečije želje i na kraju je ispalo kao neki mini luna park. - slegne ramenima, pucajući od sreće pri samom pogledu na svu tu decu.

- Vidim tu je i davno obećani bazen. - smejem se.

- Otkud ti znaš kada sam im obećala bazen? Ne sećam se da sam ti pričala o tome?

Jao budalo, izdao si se!

- Khm ma... Pa... Ma čini mi se da si pomenula jednom... - bezuspešno pokušavam da se izvadim.

- Ne, nisam. - priđe mi bliže, od čega mi postane još više neprijatno.

- Pazi Hana! - potrčim ka njoj jer je malo falilo da padne.

Uzmem je u ruke i vratim se do Srne koja me gleda u smislu ''duguješ mi objašnjenje''.

- Hoćemo li sada unutra? Moja ćerka je malo smotana za dvorište. - nasmejem se glupavo.

- Naravno. Izvoli. - kaže i krenemo ka ulazu.

U prizemlju im je kuhinja i ogromna menza. Na prvom spratu škola i biblioteka. Na drugom i trećem spavaone, a na četvrtom zabava kada je loše vreme i ne mogu napolje da se igraju.
Naposletku stižemo na peti, Srnin sprat.

- Iskreno, nisam se nadao da imaš lift.

- Molim te Konstantine, za šta ti mene smatraš? - pogleda me značajno.

- Pa jeste. Naporno bi bilo svakog dana penjati se i silaziti niz tolike stepenice. U pravu si.

Svoj sprat je sredila toliko otmeno i svedeno, sa ukusom. Baš podseća na nju i odiše njenom ličnošću.

- Ovde bi bila Hanina soba, a tvoja odmah pored. Ja sam dole niz hodnik u čelu.

- U redu. Odgovara mi šta god da si nam odredila. Toliko si lepo sve sredila da bih mogao i u dnevnom boravku da spavam.

- Sećanje na stare dane, je l'? - provocira me, opasnica jedna.

- Tako je. Takva sećanja nikad ne blede. - pogledam je značajno i uđem u Haninu sobu sa njom u rukama.