SAMO AFERA

13. REČ PO REČ

Kada smo konačno sve sredili, Srna nam je donela večeru u sobu. Nismo hteli da jedemo u trpezariji, jer je još uvek sva posluga tu i ne znamo da li je izdajnik među njima. A inače i celu njenu sobu sam pretražio da se uverim nije li negde postavljena kamera ili mikrofon.
Nema ničega, sve je čisto. Očigledno se paćenik oslanja samo na informacije tog svog čoveka.

- Kakva vrsta paste je ovo? Deluje preukusno. - pitam je dok spušta poslužavnik na krevet.

- Mislim da su u pitanju taljatele, ali nisam sigurna. Ne razumem se najbolje u testetine. Zato je Greta perfektna po tom pitanju.

- Kuvarica?

- Mhm. Divna žena. U nju zaista imam puno poverenje. Više puta mi je dokazala svoju odanost.

- Ti najbolje znaš. Stekao sam utisak da nisi naivna osoba, pa ću stoga verovati u tvoju procenu. - kažem i napunim usta ovim predivnim jelom.

Neko vreme samo ćutimo i jedemo. Kao da nismo ni bili svesni koliko smo gladni.
A onda se dosetim teme koju nismo do sada pominjali.

- Šta je sa tvojim roditeljima? Nikad ih ne pominješ.

Pogleda me prostrelno i stane sa žvakanjem. Škakljiva tema izgleda. Baš sam našao šta da pitam.

- Žive u Australiji već godinama.

- Zašto i ti ne živiš sa njima?

- Nisam htela da napustim brata koji je tada tek počinjao sa studijama, dok sam ja bila druga godina srednje škole.

- A zbog čega su vas tek tako ostavili za sobom?

- Zbog para. Otišli su tamo da rade, a nama su slali novac.

- Zar nije mogao samo otac?

- Možda i jeste, ali ovako više zarađuju, kada oboje rade.

- Pa kako ste se snalazili sami?

- Kako smo znali i umeli. Uvek smo pored školovanja gledali da radimo i neki sitan posao, jer nam ponekad nije bio dovoljan taj novac koji su slali.

Postalo mi je jako neprijatno što ne umem svoj dugačak jezik da držim za zubima.

- Gde ti je brat sada? - molim te Bože samo nemoj da kaže da je umro.

- Živi i radi u Švajcarskoj. Roditelji su prestali da nam šalju određenu sumu novca čim je Andrej završio fakultet i zaposlio se u struci. Svote su bivale sve manje i manje dok na kraju nije sve preraslo samo u obična pisma, razglednice i ''evo deco, kupite čokoladu''.

- Ne mogu da verujem. - to je jedino što sam uspeo da izgovorim, iako mi je vrlo dobro poznat osećaj zanemarivanja deteta od strane roditelja.

- Da da. Neki ljudi zaista ne bi trebalo da se razmnožavaju ako nisu sposobni da daju svoj život za to dete ili decu.

- Slažem se. - poznajem jednu takvu. - Da li se čujete uopšte?

- Retko. Jednom u mesec dana. Na venčanje mi nisu bili, imali su preča posla, logično.

- A sa bratom?

- I sa njim. Totalno su nas isključili iz svog života.

- Mislio sam TI da li se čuješ sa bratom?

- A to? Da, sa njim da. Par puta nedeljno. I gleda kad god može da dođe. On je bio na svadbi, naravno. I sada je takođe u toku šta se dešava, ali nije mogao da dođe na sahranu zbog obima posla. I ne zameram mu. Nije kao da je Dalibor bio previše važna osoba u mom životu.

- Čoveče, tebe kada slušam odmah mi na um padne ona rečenica ''život piše romane''. - izmamim joj osmeh.

- Hahaha verujem. A koja je tvoja priča? - iznenadi me ovim pitanjem.

- Ne bih sada o tome. Živo sranje, da ti kažem ukratko.

- Zašto?

- Ma... Ispričaću ti jednom. Nego hoćemo li da legnemo sada? - menjam temu brže bolje.

- Ostaješ? - zbuni se.

- Šališ se, zar ne? Pa ne pada mi na pamet posle onog kostura da te ostavim samu. Telohranitelje ti već sutra nalazim. Večeras ću ti to biti lično ja.

- Mhm, tako znači? A hoće li i ti telohranitelji spavati sa mnom kao što ćes ti noćas? - provocira me.

- Naravno da ne. To je samo moja dobra volja.

Pogleda me kao da me procenjuje. Zatim skloni poslužavnik, jer smo završili sa jelom i vrati pogled na mene.

- Jesi li siguran da je samo ''dobra volja'' u pitanju? - pita me zavodljivim glasom i već naslućujem kuda ovo vodi.

- A šta osim toga treba da bude? - počinjem da je odmeravam i glas mi postaje drugačiji.

- Pa ne znam. Želja, na primer? - krene da mi se približava licu.

Tačno je. Osim što imam dobru volju da ostanem i čuvam je, imam i ogromnu želju da ostanem i svašta joj radim.

Zgrabim je poput gladne zveri i već u sledećem trenutku trgamo stvari jedno sa drugog i ljubimo se u vrtlogu strasti.

Pomutila si mi um. Ti mala, zelenooka, hrabra devojko...