SAMO AFERA

29. AERODROM

Sve je spremno za moj odlazak. Na aerodrom me je ispratio Mrki. Moj najbolji prijatelj, moj partner u zločinu, moj brat!

- Piši kad stigneš. - zavitlava me.

- Ma zvaću te odmah video pozivom. - uzvratim mu.

- Valjda ćeš nekad da me primiš u goste?

- Naravno. U to ne sumnjaj.

- Dobro brate moj. Falićeš... - postavi ruku na moje rame.

- I ti meni. - povučem ga u zagrljaj i potapšem po leđima.

- Srećan put! - kaže odvojivši se od mene i krenemo svako na svoju stranu.

Nisam ni deset koraka napravio kada mi se učini da neko iz daljine doziva moje ime.

- Konstantine!

Sada već čujem jasnije i glasnije. Okrećem se i ugledam nju... Trči iz sve snage da me stigne.
Kada napokon to uradi, baci mi se u zagrljaj.

- Zašto me nisi obavestio kada ideš? - pita me na ivici suza.

Progutam knedlu, odvajajući je od sebe. I koliko god se trudio ne mogu izbeći susret naših očiju.

- Nisam mislio da bi te zanimalo. - kažem joj hladno.

- Konstantine... - sada joj već teku suze.

Zašto nam ovo radi? I sebi i meni...

- Izvini, ali moram da žurim na avion. - kažem joj i krenem.

- Volim te... - izgovori kroz plač.

Šta?!
Zastanem kao ukopan i okrenem se ka njoj.

- Kako možeš da me voliš, a ne želiš da budeš sa mnom?

- Ne znam, ali jedno je kada smo u istom gradu, a nešto sasvim drugo kada smo u totalno različitim državama.

- Pa da. Kada smo u istom gradu možeš da me koristiš kako ti se prohte, a ovako to nećeš moći. To nije ljubav Srna. - zagledam joj se u oči koje ne prestaju da rone suze.

- U redu, idi. Ali znaj da ću te čekati da se vratiš. - jeca i briše mokre obraze.

- Ne znam da li ću se ikada vratiti. Zbogom Srna. - okrenem se bez namere da se ponovo zaustavim na putu do aviona.

Više ništa nije rekla, a njen plač se čuo sve tiše i tiše kako sam se udaljavao.

Jao Miroslave, ovo si mi ti udesio sto posto.
Ubiću ga.

Smestim se na svoje sedište i bacim pogled kroz prozor. U tom momentu osetim da mi nešto kvasi obraz. Obrišem ga rukom zbunjeno. Ma šta?!

Nemoguće da plačem. Ja nikad ne plačem. Ja sam muško...

...

Nakon 2h leta, stižem na aerodrom u Berlinu, gde me je dočekala Snežana sa nekim čovekom.

- Sineee moj najlepši! Pogledaj se kako si sav odrastao i zgodan. - grli me i mumla.

- Pa prošlo je 5 godina otkako smo se poslednji put videli, tako da je logično da sam odrastao. - pomerim je od sebe.

Nervira me ta njena gluma.

- Ovo je Feliks. Feliks this is my son Konstantin. - smeška se izveštačeno dok ja pružam ruku Feliksu.

Kada smo se svi lepo upoznali, krenuli smo ka nekoj crnoj limuzini i to je bilo to.

Novi živote, evo me.