SAMO AFERA

23. KAKO SE TO RADI

- Ana Simonov?

- Da, izvolite?

- Ovde Konstantin Arsić, advokat koji...

- Znam ko si Arsiću. Sve ja pamtim. I dobro i zlo. Reci je l' ti trebam službeno ili kao Vučica? - prekine me u pola rečenice i oduva svojim komentarom.

Kakva žena...

- Kao Vučica.

- Slušam.

- Preko telefona ćemo? - zbunim se.

- Ne brini. Imam svoje ljude koji prate liniju i usmeravaju sve na pravo mesto. Izvoli.

- U redu. Postoji jedna osoba kojoj bih želeo da skrenem pažnju da se pogrešnim ljudima zamerio.

- Hah, to mi je omiljeno. Daj ime.

- Danijel Vuksanović.

- Ne seri! Danijel, brat preminulog Dalibora Vuksanovića? - upita me s nekim oduševljenjem.

- Poznaješ ga?

- Ma imam pik već duže vreme na njega. Petljao mi je nešto oko poslova sa izvozom automobila. Ali to je nebitno sad. Šta je tebi skrivio?

- Doveo je u opasnost život osobe do koje mi je mnogo stalo.

- Nameračio si se na udovicu, je li vraže mali? - zasmeje se.

- Ne, šta? Otkud ti to znaš?

- Bilo je na svim vestima da joj je do temelja spaljena kuća, koju je između ostalog nasledila od muža. Pa sam samo povezala 2 i 2. Jeste li sigurni da je Danijel to uradio?

- Da. Neposredno pre toga joj je poslao preteću poruku da se pazi. A i svakako mu nije bilo drago što je Srna nasledila apsolutno sve.

- Hmm. Ispitaćemo. Dakle želiš samo skretanje pažnje ili nešto ozbiljnije? Sa takvom ljigom nikad nisi siguran da neće ponovo napasti.

- Šta ti predlažeš?

- Kastriranje. Od toga se ne umire, a opet ostaće mu uspomena za ceo život. Naravno, dodaj na listu šta god smatraš prigodnim. Moji ljudi i ja ćemo ti svakako izaći u susret.

- Da li možete da me kontaktirate kada ga uhvatite? Želeo bih lični pečat da ostavim na njemu. A onda ćemo se dogovoriti šta dalje?

- Naravno. Je l' imamo određeni rok do kada želiš da ga rešimo, ili kako?

- Pa ja bih što pre. Ne želim da rizikujem da opet pokuša da povredi Srnu.

- Ah ta ljubav. Ako deco, lepo je to. Volite se kad imate priliku.

- Khm. Znači imamo dogovor?

- Imamo. Javljam ti se čim bude nešto. Pozdrav. - tim rečima prekine vezu.

Dobro, to smo rešili. Sada mogu konačno malo da sklopim oči.

Ljubav? Hmm...

Nije prošlo ni deset minuta kako sam zadremao, kad me trgne iz sna neka vika.

- Beži! Konstantineee!

Srna?! Šta kog đavola? Otrčim u sobu gde spava.

- Srna? - upadam, umalo ne razvalivši vrata.

- Konstantine! - zaleti se u moj zagrljaj sva uplakana.

- Šta je bilo? Jesi li dobro?

- Sanjala sam onog idiota, ali bilo je tako stvarno. - plače u moje grudi. - Mnogo se plašim, ne ostavljaj me, molim te. - stegne me još jače.

- Neću ljubavi, ne brini. - poljubim je u kosu.

LJUBAVI? Da li si ti poludeo da joj tako nešto kažeš naglas?!

Blago podigne pogled ka meni i rukama obriše suze.

- Šta si rekao? - upita me tiho.

- Khm. Rekao sam da ne brineš. - sklanjam pogled u stranu, ne smem u oči da je pogledam.

- Nije samo to. - uhvati me obema rukama za obraze i okrene mi glavu ka svojoj.

Kako me prodorno gleda tim svojim očima, blokira mi mozak načisto. I već ne uspevam da kontrolišem disanje.

- Vodi ljubav sa mnom, Konstantine.

ŠTA?!

- Da vodim ljubav? Aaali ja ne znam kako se to radi... - gledam je, totalno izbezumljen.

- Pokazaću ti. Dođi. - povuče me za ruku ka krevetu.

Okej. I sam sam rekao da bih sa njom sve radio. Pa hajde da probamo i ovo.