SAMO AFERA

32. ĆASKANJE

- Ne, nije bila Nemica. Odavde je rodom, ali je radila u Nemačkoj. Tako smo se upoznali i uzeli posle 3 meseca, jer je ostala trudna. - pričam Srni o Haninoj majci, mojoj pokojnoj ženi.

- Zvala se Hana. Pa sam po njoj ćerki dao ime. Ona je znala da sa tom bolešću neće izdržati porođaj, ali je svejedno htela da rodi moje dete. Bila je sva tako nežna i mila. Pravi anđeo. A sa tim očima, dosta je podsećala na... - zagledam se u Srnu koja me pomno prati, dok Hana spava u kolicima.

- Na mene? - upita razneženo Srna.

- Da... - uzdahnem i spustim pogled.

- Tako mi je žao zbog toga što se desilo, ali sada imaš novi smisao života. Imaš dete. - poklopi svoju šaku preko moje.

- Da. Ona je moja zvezda vodilja. Takvu ljubav nisam mogao ni u najluđem snu da usnim. - okrenem šaku i uhvatim njenu, mazeći je palcem.

- Khm, a bake i deke? - uspravi se u stolici i izvuče ruku iz moje.

- Pa, Snežana je totalno druga osoba otkad je postala baka. I Feliks je tu. Zaista divan čovek. Zahvalan sam mu što je urazumio moju majku i doveo je u red.

- To je lepo čuti. Drago mi je i zbog tebe i zbog Hane. - baci pogled na nju. - A drugi baka i deka?

- Paa, taštu nisam upoznao jer je bolovala od iste bolesti kao Hana, tako da mi je samo tast živ. Čika Dragan. On živi ovde, u Srbiji, sam. Nije se ženio više. Toliko se obradovao kada sam mu rekao da se vraćamo. Sada će mnogo češće moći da viđa unuku.

- Baš lepo. Je l' imate vi gde da živite sada? Gari je saznao od nekog poznanika da si prodao onu kuću u kojoj si ovde živeo.

- Da, jesam. Nisam mislio da ću se ikada vratiti, ali...

Samo se stidljivo osmehne na to.

- Kod Mrkija smo trenutno, ali tražim neku kuću da kupim za nas dvoje. A ti? Kako živiš? Čime se baviš?

- Ja? Pa nije se u mom životu mnogo toga promenilo otkako si otišao. I dalje posedujem onaj lanac hotela. I dom za nezbrinutu decu. Mada sam njega dosta proširila i najverovatnije ću sagraditi još jednu zgradu, jer nam ova postaje mala. - smeje se.

- Wow, to je odlično. Bog će te nagraditi što si toliku decu zbrinula.

- Dovoljna mi je nagrada što su svi oni srećni.

- Skromna si, kao i uvek. A ovaj, gde živiš ti? I dalje s njima ili?

- Mmm daaa... Ja živim na petom spratu. I radim odatle. - nasmeje se kao da je nešto skrivila.

- Peti sprat?! - iznenadila me je iskreno.

- Pa kažem ti da sam dosta proširila prvobitnu zgradu.

- Znači ti si sada prava poslovna žena. - nasmejem se, nekako ponosan na nju.

- Pa, kad mi se nije dalo da budem porodična... - obori pogled.

- Heej, nemoj tako. Pa zar nisu sva ta deca jedna velika porodica? - sada ja uhvatim nju za ruku.

- Ma naravno, ali shvataš na šta mislim.

Gledam je i kao slide show mi se vraćaju slike naših zajedničkih momenata... Prelepa je, Bože...

- Khm, nego reci mi... Da li bi možda želeo da živiš kod mene sa Hanom? Ja sam sama na celom spratu. Deca su na drugom i trećem. Gari i Čopi rade danju, a noću imamo noćne čuvare. Ali sa mnom niko ne stanuje, pa se ponekad osećam jako usamljeno zbog toga...

Je l' to ona mene upravo pitala da živimo zajedno?
Uzmem par trenutaka da procesuiram njeno pitanje.

- Khm... Paa, ne znam šta da ti kažem, malo si me zatekla, iskreno. - ugao usne mi se izvije u smešak.

- Mislim da živite dok ne kupiš kuću. Ili ostanite zauvek. Meni sigurno ne biste smetali. - pomazi Haninu nogu koja viri iz kolica.

Zašto imam osećaj da bi volela Hanu kao da je njeno rođeno dete? Prosto ne mogu da zamislim drugu ženu pored sebe, koja bi se bolje ophodila prema mom detetu od Srne... A i inače pored sebe ne mogu da zamislim drugu ženu. Osim nje...

- Da li mogu da razmislim o tvom predlogu, pa da ti javim kada odlučim kako i šta?

- Naravno. Imaš sve vreme ovoga sveta. I ako se dobro sećam, ja sam ti obećala da ću te čekati da se vratiš... - zagleda se duboko u moje oči.

Znam šta mi je obećala, nikada to nisam mogao da zaboravim.

- Nije ti dosadilo da me čekaš? - pitam je i približim joj se malo.

- Tebe? Nikad... - gleda me u usne i šta ja sad da radim?

Gledamo se nekoliko minuta bez reči, a energija među nama se može rukom opipati, rekao bih.
Najednom se začuje Hana kako se meškolji, a zatim i ustane u sedeći položaj.

- Tata... - trlja sanjive okice i priđem joj.

- Tu sam srećo, evo me. - uzmem je u ruke.

- Ko nam se to probudio? - pita je Srna sa osmehom.

- Idemo mi onda kući polako. Nego zapiši mi negde tvoj broj. Ja sam morao novu karticu da uzmem juče kad smo stigli u Srbiju.

- Pa daj mi telefon, memorisaću ti odmah.

- Može i tako. Izvoli. - pružim joj telefon i smeštam Hanu u kolica da krenemo.

- Evo gotovo. Čujemo se onda. Mnogo mi je drago što sam te videla i što si se vratio. I naravno, što sam upoznala ovu malu princezu! - štipne je za obraz i poljubi u kosu.

- I meni je drago što sam tebe video. Javljam ti se uskoro. - kažem i zastanem jer ne znam da li treba sada da se poljubimo u obraz ili šta.

Dok ja kao neki vo samo blenem, ona me obgrli rukom oko vrata i ostavi poljubac u obraz. Nešto duži nego što bi trebalo da bude.
Jao Srnaaa...

- Ćaos! - namigne nam i ode, u toj crvenoj lepršavoj haljini...