Samo još jedna klasična priča o ženskarošu, koji se jednog lepog, divnog dana ipak zaljubio.
I baš ta srećnica naplatila mu je za sva slomljena srca koja je za sobom ostavljao.
Advokat i udovica.
Lovac i košuta.
Ko koga tu zapravo lovi?
...
Ne brini...
Bilo je lepo prisetiti se starih vremena, mada je ovoga puta bilo nešto više od fizičke privlačnosti među nama. Bilo je kao da smo naš najluđi seks ikada i ono vođenje ljubavi spojili u jedno. Žao mi je samo što je Srna morala da se grize za usne kako ne bismo probudili Hanu... Ali i pored toga bilo je jednostavno savršeno...
- Nisam znala da nosiš lančić koji sam ti poklonila još pre 3 godine. - kaže uz osmeh i kreće da oblači spavaćicu natrag.
- Uvek ga nosim. Od tada ga nisam ni skidao. - priznam joj dok navlačim donji deo trenerke.
- Konstantine... Ja... - ne zna šta bi mi rekla nakon ovoga što se upravo desilo među nama.
- Šta ''Konstantine''? Nema više bežanja Srna. Odrasli smo i ozbiljni ljudi. Voliš li me ili ne? - priđem i obuhvatim joj lice šakama. - Ja tebe volim... Eto nek sam proklet ali volim te! - morao sam to konačno i naglas da izgovorim.
- Jaoj bleso moj blesavi. - zasmeje se, spuštajući svoj dlan na moj obraz. - Pa i ja tebe volim! Nikad nisam ni prestala.
Nakon obostranog priznanja usledio je poljubac. Za mene najlepši u životu, jer nema lepšeg osećaja od toga kada znate da vas neko voli isto koliko i vi njega.
- Udaj se za mene Srna! - bubnem kada se odvojimo iz poljupca.
- Šta? Ma da li si poludeo? Šta ti je odjednom? - smeje se iako sam je iznenadio.
- Nisam poludeo. Život se u trenutku preokrene i ništa ne bude isto. Ne želim više da gubim vreme. Pristaješ li da se udaš za mene ili ne? - gledam je mrtav ozbiljan.
Gleda i ona mene sa nekim neopisivim sjajem u očima. Valjda ovako izgleda kada je istinski srećna.
- Pristajem! Želim da se udam za tebe i da budem tvoja žena. - razvuče najlepši osmeh i zagrlim je jako, podižući je sa poda.
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
- I Hanina mama. - kažem kada je spustim.
Na sam pomen reči ''mama'' suze su se skupile u tim njenim prelepim očima. Ali ovoga puta znam da su suze radosnice.
- I Hanina mama. - klimne glavom i zaroni natrag u moj zagrljaj.
Bože da li je moguće da postoji ovolika sreća?
...
- Čekaj bre, stani, polako. Pitao si Srnu da se uda za tebe?! - zaprepašćeno me pita Mrki, kada sam ga pozvao da mu kažem lepe vesti.
- Mhm. Ne želim više da propuštam prilike.
- Pazi ti njega. A onaj dan mi kuka te ''ne znam'', te ''plašim se''. Tako se to radi bre! Idemo, samo jako! Čekaj, a prsten?
- Ma odakle mi prsten, ovo je samo izletelo iz mene. Ni sam nisam znao da ću da je zaprosim. - smejem se.
- Pod hitno da joj kupiš prsten! Žene to obožavaju. Evo moja Tina i nakon 2 godine braka, gleda u taj prsten kao u najveću svetinju.
- Znam. Kupiću i prsten i biće svega. Vatromet, šampanjac, ma sve! Zato što je ona svega vredna.
- Brate, i mene ćeš rasplakati. Kad si postao toliki romantik? - zafrkava me u svom stilu.
- Ti da ćutiš. Zbog Tine si postao manji od makovog zrna. - uzvatim mu.
- Hahaha tačno je. - zasmejemo se obojica. - Dobro brate, drago mi je zbog vas. Ako nešto treba zovi me.
- Naravno. Hvala ti.
Već sada imam u planu kako ću propisno da je zaprosim, sa sve prstenom naravno.
Valjda će sve dobro ispasti. Želim da bude najposebnije moguće, baš kao što je i ona sama...
