SAMO AFERA

11. TO NISAM JA

- Ma ti si pečen brate. - smeje se Mrki na sav glas dok sedimo na pauzi za ručak.

- Ma ne lupaj bre, šta ti znaš? - odbrusim mu.

- Pa znam. Evo ja sa Tinom ne prestajem da se čujem od one večeri. Odmah se to oseti kada je neka drugačija u odnosu na sve do sada.

- Uz dužno poštovanje, ali ti i ja nismo isto. Ja se nikada ne vezujem. Znaš i sam.

- Mhm. Zašto si je onda pitao da prespavaš večeras kod nje?

- Ne znam! Kažem ti da ne znam. Pusti me da na miru dovršim ovaj viski.

- Dobro. Ljuti se koliko hoćeš, ali ja te ipak najbolje poznajem. - ustane sa stola. - I znaš, nije ceo ženski rod poput tvoje majke. - skreša mi to u facu tek tako i ode, bacajući novac za svoje piće na sto.

Iako me je u sekundi doveo do tačke ključanja, nisam hteo da pravim scenu pred ljudima. Ali moram priznati, bar sebi, da je u pravu. Zbog majke sam uvek i tretirao žene tako kako sam ih tretirao. Nikad mi nisu bila bitna njihova osećanja.
Zašto sada imam osećaj da je drugačije? Da li je stvarno istina da se svaki ženskaroš na kraju zaljubi u tu jednu koja mu naplati za sve prethodne?

Ma, nisam se ja zaljubio...
Smejem se sam sa sobom.
To je nemoguće, to nisam ja.

Da bih to dokazao i sebi i Mrkiju, eto večeras neću da odem kod Srne ako me bude zvala. Čak mi nije ni krivo što me je jutros onako gledala.
Još mi kaže ''nisi ti taj kalibar''.
Ha, baš ona zna koji sam ja kalibar.

Počešem nervozno bradu. Ma videćete vi ko je Konstantin Arsić.
Ostavim novac i sa poslednjim gutljajem viskija, napustim kafić.

...

Odavno se nisam opuštao u toploj kupki uz omiljenu muziku i viski.
Uh, ovo tako prija...

Ti menjaš boje kao
Kao kameleon
Opasna pa mila, ko svila
Ej, sa tobom nisam više svoj

Možda smo samo afera
I možda tu ničega nema
Al' nešto me hronično tera
Da s tobom sam svakoga trena.

- Šta je bre ovo koji kurac? Odakle mi ova pesma? - skočim iz kade nervozan.

Tresnem rukom u laptop i muzika stane.

- Da idete dođavola i ti i pesma i afera i Srna! Hoću svoj stari život natrag! - derem se laptopu.

Zvanično sam prs'o.
U tom mi zazvoni telefon. E ko god da je, neka me zajebe. Ignorišem ga dok se brišem peškirom. Kupka je odjednom izgubila svoju čar i rešim da izađem iz kupatila.

Taman što zvonjava prestane, kreće ponovo iznova. Aman gde gori?!
Pogledam u ekran, Srna. E super, taman da joj kažem da neću doći.

- Halo? - javim se drsko.

- Konstantine... Ja... - kaže nekako usporeno.

- Baš sam hteo da ti javim da neću doći. Imam neka preča posla. - otrovan sam, znam.

- U redu. Samo... - nastavlja istim tonom kako da će se svakog časa rasplakati.

- Je l' postoji neki problem? - pomislim da će mi sad cmizdriti što sam je ispalio.

- Mislim da postoji... Danijel...

- ŠTA?! Zašto mi odmah nisi rekla da je on u pitanju? Šta ti je uradio? Jesi li dobro?! - vičem kao lud i spremam se da idem kod nje.

- Dobro sam. Ništa nije uradio, za sada. Ali mislim da mi je ostavio poruku...

- Na putu sam do tebe. Ne diraj ništa dok ne dođem. - naredim joj i spustim slušalicu.

Najebaću mu se majke ako se samo usudio da naudi mojoj Srni!

Mojoj?

Odmahujem glavom u neverici šta sam pomislio. Počinjem da ludim definitivno.