Ono što je ostalo iza njega

-DVANAESTO POGLAVLJE-

"Ja ću uvijek biti tu. I kada budeš sa njom, ja ću biti tu. Nećeš moći mirno živjeti znajući da si ti kriv za moje rasulo. A...samo sam te voljela. Je li toliko bilo teško uzvratiti? Je li toliko bilo teško odabrati? Sada živi ako možeš...stotinama kilometara daleko, ako možeš. Sada zaboravi ako možeš. Mada, nećeš moći. To me neopisivo raduje."

***

19. Mart, 1998 godine
veče

"Nedostaje mi Sarajevo." Izgovorim stegnutog glasa. Osjetim mamin pogled na sebi, dok zurim u tanjir ispred mene.

"Otkud ti sad to?" Mama upita, a ja slegnem ramenima.

"Ne znam...tako mi došlo." Bojim se da bih se svakog časa mogla urušiti pod težinom osjećaja koji su me poklopili. Dešava mi se to da, kada sam tužna zbog nečega, na tugu padaju sve one stare boli, na koje danima ne pomislim. I onda mi bude još teže disati...povučem se u sebe i tješim se da će proći. Međutim, sada dok večeram sa mamom, osjetim se još više ranjivom.

"Možeš ići u Sarajevo kad god to poželiš. I ja sam poželjela otići na mezar tvom tati i nani. Prošlo je dugo otkako...otići ćemo skupa." Nasmije mi se kada podignem oči prema njoj, ali suzne oči je odaju. Progutam knedlu, pa se naslonim na naslon stolice.

"Kako si izdržala, mama? Kako si mogla da preživiš?"

"Ne pitaj me to." Odmahne glavom, ustajući od stola. Sekund kasnije, ponovo se vrati za sto. Njen duboki uzdah natjera moje srce da se uskomeša. Kada progovori, ne usudim se pomaknuti. Želim da čujem. Da znam. Da naučim.

"Možda jesam nastavila dalje sa životom, ali nisam preživjela tu bol niti ću ikada. Živim sa njom. Ne prođe dan a da ne pomislim na mog Damira, na to gdje bismo bili sada da je živ, kakve bi sve pjesme napisao i otpjevao da se nije desilo to što se desilo." Oči su mi pune suza, baš kao i mamine. Mog taju sam voljela jačinom koja se jedino može porediti sa jačinom kojom volim mamu i Minju. Možda...da ga nismo voljele toliko jako, on bi sada bio živ i zdrav pored nas.

"Ne sjećam se baš dobro onih nekoliko mjeseci poslije nesreće. Bila sam kao u nekom bunilu, snu. Mislila sam da će svakoga časa Radišina sirena dići na noge cijeli komšiluk, a moj Damir će se sa osmijehom, ma koliko umoran bio, vratiti svojoj porodici. Trebalo je vremena prihvatiti stvarnost i pokušati biti i majka i otac. Trebalo je vremena da se trgnem i učinim nešto. Sreća, imala sam nanu pa se ona neko vrijeme brinula o vama. Ja nisam bila u stanju da se za sebe pobrinem." Uzdah joj je drhtav. Potresa me do same srži mog bistvovanja.

"Volim ga kao i prvog dana kada smo se sreli, i iako to znači da živim u prošlosti, neka živim. Imam tebe i Minju i znam da će vaša budućnost biti ljepša, mnogo ljepša. Mene prošlost održava u životu, dok budućnost u meni stvara grč. Bojim se da ću zaboraviti vašeg oca ako pustim uspomene da lutaju daleko od mene. Zato sam, dušo moja, uhvatila neki svoj ritam života u kojem i dalje volim Damira kao da je tu, pored nas. Znam da mi to stvara još veću čežnju, ali tako se iskupljujem." Dlanovima obriše obraze od suza mokre. I ja brišem svoje jer mi se mama po prvi put otvorila, pričajući o ljubavi prema mom tati. Voljela bih da je i Minja sve ovo čula, ali mi je u jednu ruku drago što sam samo ja čula vapaje mamine duše.

"Iskupljuješ se? Za šta?" Upitam je hrapavog i promuklog glasa.

"Što mu nisam češće govorila koliko ga volim." Ovaj put polako se podigne od stola, i tek sada po prvi put zapravo vidim koliko je moja mama slomljena ali u isto vrijeme jaka žena.

Zvuk zatvaranja vrata mamine spavaće sobe, daje mi do znanja da se povukla u sebe i da je potrebno da je ostavim na miru. Ni ona a ni ja, nismo očekivale ovaj razgovor koji se maloprije desio. Došao je nenadano. Ona se nenadano otvorila svojoj djevojčici, a ja sam nepripremljeno slušala lom njene duše.