Kradljivac mog srca

part 45 "Tako mi nedostaješ..."

Hanna P. O. V.
Budilnik mi zvoni tačno u šest sati ujutro i govori mi kako je svanuo novi dan, drugi po redu, za promjene. Veselo se dižem iz kreveta i ignorišem bol u glavi od slabog sna. Odlazim do ormara i uzimam lasterice i široku majicu. Brzo to oblačim te u kuhinji sipam bocu vode i izlazim iz kuće. Brzim hodom se zaputim ka stadionu gdje ću trčati svako jutro od sada. Moja kosa zavezana u rep njiše se u ritmu koraka. Na stadionu krenem trčati i već nakon dva kruga osjetim umor i snažnu bol u mišićima.
"Hajde još jedan krug! Možeš ti to!",govorio je glas u glavi i pokušavao nadjačati otkucaje srca.
Još jedan!",kažem tiho sama za sebe te počnem trčati. Puls se ubrzava, dišem sve teže, ali ne odustajem. Još malo,ponavljam u sebi.
Odjednom, zastane mi dah, a srce prestane lupati kada mi neko spusti hladnu ruku na rame. Zar nisam bila jedina na stadionu? Ko jr ovo? Oh, Bože! Bit ću kidnapovana i bačena negdje u šumicu. Ubit će me.
"Trči,Hanna! Trči!",vikao je glas u glavi, ali nisam reagovala.
"Hanna, jesi li to ti?",kaže muški glas te se ja lagano okrenem sa mnogo straha u sebi. Moj pogled se susretne sa parom plavih očiju i moje srce ponovo počne jako kucati.
"Šta želiš, Jace?",rekla sam ljuto i nastavila trčati dok je on kao razigran pas jurio iza mene pokušavajući me stignuti.
"Otkud ti ovdje, nisam znao da trčiš.",rekao je ležerno.
"Šta to tebe briga!",rekla sam ljuto.
"Opa! Da nema neko za koga se sređuješ i treniraš. Ne sjećam se da si tako za mene trenirala, mora da je neki ljepotan ili jr možda samo...",počne me provocirati, a ja se naglo okrenem ka njemu sa ubilačkim pogledom.
"Možda i ima! Ako ima, zasigurno je bolji frajer od tebe!",rekla sam ljutito uz cerek.
"Od mene bolji, pfff, ne postiji!",samouvjereno je započeo.
"Postoji ih mali milion, ali nećemo sada o tome. Niko nije savršen, nisi ti, nisam ni ja bila pa si me morao zamijeniti sa Lenom!",rekla sam i okrenula mu leđa te krenula trčati ka klupi gdje su moje stvari.
"Hanna, stani. Što se tiče Lene, mislio sam... Ako ti već imaš novog dečka,ili šta je već, bilo bi u redu da se ja i Lena viđamo.",rekao je nesigurno i umorno od trčanja da me stigne.
"Nemoj misliti više o tome, tu temu smo završili. A u ostalom, rekao si da ćeš se maknuti od mene, obećao si, ali nisi ispoštovao. Ne želim takvog lika kraj moje sestre!",rekla sam jasno i s pono prezira u glasu.
"Ali.."
"I još jedna stvar: ne spominji moj ljubavni život, ne prati ga i ne usuđuj se prokomentarisati ga! Imao si svoju priliku i prokockao je! Doviđenja, Jace!",rekla sam i izašla kroz kapiju stadiona ostavljajući njega zbunjenog iza sebe.
On će mene pitati imam li nekog za koga se sređujem?! On?! Nemam,ali šta to njega briga? Lažov!
"Možda imas nekog.",kaže veselo glasić u mojoj glavi, a ja se jos vise zacrvenim od bijesa.
Okružuju me idioti!,pomislih.
"Ali ja sam tvoja podsvijest!",ponovo se javio glasić.
Zaštiti!,rekla sam i lupila se po glavi kao nekakva ludača. Na ulici se lupam po glavi da bi glasić u mojoj glavi zvani "podsvijest" zašutio... Wow,stvarno sam poludjela. Moram razmisliti o dodavanju psiho terapije na popis promjene.
I tako, zarobljena u mislima i napadu ludila stigla sam kući i krenula pravo pod tuš. Hladna voda odklanjala je koje brige i sav znoj od trčanja... Kakvo olakšanje. Ok, moje misli su postale zabrinjavajuće.
Kad smo već kod zabrinjavajućeg moram li pominjati kako sam cijelu noć provela u razmišljanju kakav bi Alex i ja bili par i da nisam treblaa reci da budemo prijatelji. Sada psiho terapije ne zvuče tako loše....
Izlazim iz tuša i oblačim se u crnu haljinicu dugih rukava. Široka je i doseže do koljena. Na struk sam stavila bijeli kaiš, a na noge obula patike bijele boje sa crnim linijama po sebi. Na lice sam stavila malo šminke, naglasila sam samo usne crvenim karminom. Svoju kratku frizuricu sam samo počešljala i stavila crnu traku kako bih malo je naglasila. Završivši sve vidjela sam na satu da je sedam i tridest te da imam još pola sata do škole. Taman dovoljno da jedem.
Silazim u kuhinju i ugledam Lenu i tatu za stolom. Lijepo obučeni i uredni jeli su nešto i smijeli se.
"Dobro jutro obitelji!",kažem veselo.
"Jutro, Hanna!",kažu u glas.
"Cure moje, danas imam slobodan dan pa će vas čekati jelo kada se javiti. Kiflice sa sirom, vaše omiljeno!",kaže tata uz osmijeh, a Lena i ja se iznenađeno i zadovoljno pogledamo.
"To je super vijest tata!",rekla je Lena.
"Mogli bi večeras i pogledati film zajedno, nismo dugo!",predložila sam.
"Može!",složili su se veselo.
"Obiteljska večer!",rekla sam uz osmijeh grlivši ih. Ovo mi je tako falilo!
"Spremite se, ja vas vozim u školu!",rekao je uz osmijeh. Zgrabila sam voćku sa stola te je pojela, a zatim smo krenuli u školu. Ovo će biti dobar dan!
....
Tata nas je ostavio pred školom i Lena i ja smo krenule, svaka na svoju stranu. Kao što sam već rekla, naša ekipa se raspala i svako je otišao na svoju stranu, Sara i ja, Lena,Adison i Mendi, Zack i Alex, te Kevin i Jace. To mora prestati, želim svoje prijatelje nazad!
Koračam ubrzano do Sare koja me čeka sa osmijehom.
"Opa, lutko, nova frizurica je tu! Oh, ta haljina ti stoji kao salivena!",rekla je veslo, ali ugledavši moju ozbiljnu facu pogledala me zabrinuto.
"Hvala, ali poslije ćemo o tome. Sada imamo važniju temu, a to je... Ponovno okaupljanje naše ekipe! Jesi sa mnom?",naredila sam.
"Hanna, stvarno ne znam.. Dobro znaš šta mi je Zack napravio i ne mogu biti u njegovom društvu. Žao mi je.",rekla je tužno, a ja sam je pogledala bezizražajno.
Očito, ću morati sama.
"Moram ići.",rekla sam brzo, a ona mr uhvatila za ruku.
"Ljutiš se?",tužno prozbori.
"Ma ne! Ok je!",rekla sam istinu. Samo, jedne stvari Sara nije bila svjesna. Ekipa će ponovo biti na okupu, uz njenu pomoć ili bez nje, a ona i Zack će popraviti odnose makar kao prijatelji.
Otišla sam brzim hodom u školskog dvorišta i sjela na zid koji je odvajao školsko dvorište od dvorišta vrtića. Razmišlala sam, kako da pomirim prijatelje. Kako da vratim našu ekipu kada je sve tako.... Uništeno?
Trebalo mi je nešto dobro, nešto što sigurno neće odbiti, a nisam znala što. Trebalo mi je nešto, trebalo mi je nešto brzo jer ne mogu više izdržati bez prijatelja.
I tako, dok sam posmatrala svoje prijetelje, svako na svojoj strani dvorišta smislila sam što učiniti. Klub!
Ti ludaci nikada ne propuštaju dobru zabavu. To je to! Moram ih samo sve pozvati, a da ništa nr shvate. To neće biti teško,zar ne?
"Zamislila si se?",rekao je meni dobro poznat muski glas.
"Alex? Od kada si ti tu?",rekla sam zbunjenk gledajući oko sebe i shvatila da je dvorošte već poluprazno i da učenici idu ka svojom učionicama.
"Par minuta. Šta ima?",ležerno je rekao.
"Ništ... Zapravo, šta misliš da izađemo sutra navečer? Ti, ja i još par prijatelja, pozovi i Zacka. Šta misliš?",rekla sam smireno dok sam u sebi umirala od uzbuđenja i brige hoće li pristati.
"Volio bih. Nemam nikakvih obaveza sutra, to bi zapravo bilo super.",veselo je rekao, a meni je kamen pao sa srca,"Pozvat ću i Zacka, radovat će se izlasku, pogotovo ako Sara bude tamo.",smiješkao se i namignuo mi.
"Možda i bude!",rekla sam veselo i skočila sa zidića te krenula ka školi ostavljajući Alexa sa malenim smiješkom na licu. Osjetila sam njegov pokret na sebi, ali nisam se okrenula. Slabašan osmijeh nacrtao se na mom licu, ali ubrzo samga prikrila i ušla u bučnu učionicu.
"Gdje si do sada?",rekla je Sara ljuto glefajuci u sat na ruci pa u mene.
"Bila sam ispred škole, zašto?",rekla sam uz osmijeh.
"Sa kime?",odmah je postavila novo pitanje.
"Sama.",rekla sam i dalje se smijući.
"Lažeš! Vidjela sam te",ljuto je odgovorila.
"Dobro, dobro, bila sam sa Alexom.",odgovorila sam uz glasan uzdah.
"Hmm, ima li nešto što ne znam?",rekla je uz zoban osmijeh, dok sam ja nervozno prolazils rukom kroz kosu.
"Nema!",odlučno sam odgovorila.
"To ćemo još vidjeti. Danas kafa poslije škole u kafiću "Star". Ne prihvatam ne kao odgovor!",rekla je odlučno i nije mi dopustila da odgovorim bilo šta. Uskoro je ušla nastavnica prava i počela predavanje koje sam, za promjenu, pažljivo slušala. Morala sam poraviti ocjene, a samo tako sam mogla naučiti.
....
"Idemo li?",rekla je Sara čim smo izašle iz škole.
"Važi, samo da napišem tati da me ne
čekaju.",rekla sam i zaputile se ka kafiću. Napisala sam tati poruku i poslala je, a zatim nastavile put.
"Pa, da čujem! Šta se dešava između tebe i Alexa?",rekla je odlučno dok smo sjedale za naš stol u uglu kafića.
"Ništa se ne dešava, prijatelji smo.",rekla sam tiho.
"Ma koga ti lažeš, djevojko?",rekla je iznervirano.,"Sve je očito kod vas, pričaj šta se dogodilo!"
"Saro, nije se dogodilo ništa, samo smo prijatelji!",rekla sam na što je sumnjičavo podigla obrvu.
"Imaš tri minute da počneš priču ili zovem njega!",rekla je i uzela mobitel u ruke.
"Ma ne bi valjda!",rekla sam sumnjičavo dok je ona kucala broj, Alexov broj, u mobitel.
"O bih!",rekla je zlo.
"Oh, dobro.",rekla sam i ispričala joj sve od našeg izlaska do danas.
"I onda sam mu rekla da još nisam za vezu i da možemo biti samo prijatelji ako se slaže, a on je rekao da možemo biti najbolji prijatelji i da je tu za mene.",rekla sam na kraju.
"Ti si što?!"vrisnula je u nevjerici.
"Rekla da ćemo biti smo prijatelji i...",počela sam, ali me brzo prekinula.
"Jesi li ti potpuno skrenula s uma? Očito je da se sviđate jedno drugome!",rekla je nervozno, a ja sam se histerično nasmijala.
"Sviđamo se.... Ha ha ha...  Ne pričaj gluposti!",rekla sam kroz usiljen smijeh, a ona me samo sumnjičavo pogledala.
"To je nemoguće Saro!",rekla sam ozbiljno.
"Moguće je, Hanna! Razmisli malo.",rekla je odlučno. Mislim da sam pocrvenila u licu od ljutnje i histerije. Naš napret razgovor prekinula je konobarica koja je došla da nam donese kafe. Njena tamno smeđa kosa bila je uredno namještena u punđu. Tamno smeđe oči i pune usne naglašene crvenim karminom naglašavale su i dopunjavale njen, i tako savršen, izgled. Izgledala je uljudno i fino i od svih koji tu rade bila mi ja najomiljenija.
"Drage, moje evo vaših kafica. Izgledate mi lijepo danas!", rekla je konobaricaHelena uz širok osmijeh.
"Hvala Helena, ti sijaš danas.",rekla sam veselo.
"Ima li poseban razlog za takvu sreću?",veselon je upitala Sara.
"Ima, zapravo. Moja djeca.", rekla je blago na što smo se ja i Sara osmijehnule.
"Puno ih pozdravi od nas.",rekla sam nasmijano.
"Hoću, cure moje. Uživajte!",rekla je i vratila se do šanka ženstvenim koracima.
"Kako je ona samo draga!",rekla je Sara na što sam se nasmijala i kimnula glavom.
"Jeste, mnogo volim tu ženu.",rekla sam blago i otpila gutljaj svoje tople crne kafe.
"Nego, Saro, moram ti nešto reći. Sutra idemo van, u klub. Budi ispred našeg kluba u osam i ne prihvatam ne kao odgovor!",sada sam ja naređivala na što se samo nasmijala.
"Važi, vidimo se sutra.",rekla je sretno i nadtavila piti bijelu kafu iz svoje male crvene šoljice. Nakon što smo se ispričale brzo sam krenula kući u nadi da nisu počeli film bez mene.
"Doma sam!",povikala sam ulazeći u kuću.
"To je divno, dođi pridruži mi se.",rekao je tata i napravio mi mjesta pored sebe na kauču.
"Gdje je Lena?",rekla sam zbunjeno.
"Sada je otišla u sobu, ima glavobolju.",rekao je na što smo se tužno pogledali. Smjestila sam se na kauč do njega i spustila svoju glavu na njegovo rame. Gledali smo neku komediju i smijali se, ali meni su misli lutale na pismo i sliku koju sam našla kod nane i tete u garaži. Ne mogu više, moram ga pitati.
"Tata",započela sam.
"Da dušo?",rekao je sretno dok su njegovi bijeli zubi sijali u mraku.
"Reci mi nešto više o mami.",rekla sam blago.
"Hanna, mislim da sada stvarno nije vrijeme za to.",rekao je tiho dok je briga i tuga crtala po njegovom licu, a osmijeh nestao.
"Molim te, tata. Prije sam bila mala, nisi mi rekao. Onda sam bila zli tinejdžer, nisi mi rekao. Sada će mi osamnaest, a još uvijek ništa ne znam o svojoj mami. Molim te, spremna sam slušati.",rekla sam na rubu suza.
"Oh, Hanna.",tužno , kao zapomagao, je rekao.
"Bila je ona divna djevojka. Brižna i draga, i uvijek spremna da pomogne svima. Kao sad je se sjećam, kada smo se upoznali njena duga tamno smeđa kosa na sve je strane letjela zbog vjetra. Gledao sam u nju i proučavao crte njenog lijepog lica. Pune usne,  malen nos i malo šminke koja je sve to naglašavala. Gledala je u pod i nekuda žurila. Stajao sam par metara ispred nje, ali nije me vidjela. Nosila je neki, kao sada da ga vidim, zeleni ceker sa nekim rozim cvijetovima. Kako nije pazila, udarila me istim i shvativši to naši pogledi su se susreli. Njene smeđe oči su gledale mene tako blago i dražesno da sam mislio da ću se otopiti kao sladoled na suncu. Prozborila mi je tiho:"Oprosti!" nježnim i ženstvenim glasom, a zatim krenula u meni nepoznat smijer. Od tog dana, svaki dan, svaki sat i minut, mislim o njoj. Čekala me, i dok sam u vojsci bio. Rodila mi Lenu i tebe i bila najsavršenija žena, sve dok... Sve dok nije neobjašnjivo nestala. Od tog dana, nisam je više vidio, a sve bih dao da je vidim Hanna. Da je poljubim i vratim sebi, sve. Ne znam gdje je otišla, sa kim i kako je, ali znam da je volim jos uvijek i da ću je voljeti zauvijek.",rekao je dok se suza spuštala niz njegovo lice.
"Tata, tako mi nedostaje.",rekla sam već tiho plačući.
"I meni, dušo... I meni.",šapuno je i spustio moju glavu na svoje grudi. Njezno mi je prolazio rukom kroz kosu dok sam ja kvasila njegovu majicu svojim suzama.
Tako mi nedostaješ, mama.
...........
Vote&com. Zanimaju me mišljenja.