Kradljivac mog srca

part 56 "poruka"

Hanna P. O. V.
U povratku kući, Alex je sjedio pored mene i put smo proveli u priči. Tačnije, on mi je nabrajao zašto bi sve trebala pričati sa Helenom, a ja sam mu odgovarala sa milion razloga zašto to nijd dobro ideja. Na kraju je popustio i rekao da sama odlučim, ali da on zna da ću donijeti pravu odluku. Kada to tako kaže, onda mi se čini da on ima pravo, ali nije istina! Ne mogu se upoznati sa njom i tačka!
Kada smo stigli, Alex me optpratio od škole, skroz do kuće kako mi "kofer ne bi bio pretežak" a meni je bilo izuzetno slatko od njega što brine. Lena i Jace su se negdje u međuvremenu izgubili pa nisam imala pojma da li je stigla kući. Čini se da im dobro ide i sretna sam zbog njih, zbilja. Čini se da je tako trebalo biti!
"Čujemo se.",rekla sam slatkim glasom i pogledala u Alexa koji je spuštao moje torbe.
"Zvat ću te.",rekao je i približio mi se, valjda da mi da poljubac za 'goodbye' ali moj tata se niotkud pojavio i usljeno zakašljo.
"Ne tako brzo dečko",rekao je iza Alexovih leđa, a onda ga odgurnuo u stranu i mene privukao u čvrst zagljaj.
"Moja beba se vratila.",rekao je cvileći poput malenog djeteta i poljubio me u tjeme.
"Tataaa!",kroz smijeh sam se bunila na njegov nadimak.
"Uvijek ćeš biti moja malena djevojčica.",strogo je rekao, a ja sam se samo zakikotala.
"No, dobro idem ja kako vas ne bih zadržavao. Hanna, čujemo se. Zbogom gospodinr William.",rekao je brzo Alex i krenuo ka kapiji našeg dvorišta.
Tek kada se Alex izgubio iz našeg dvorišta, tata je oprt progovorio.
"Ups, čini se da sam ti malo uplašio dečka. Nije mi bila namjera.",rekao je prikrivajući osmijeh i krenuo ka ulazu u kuću.
Nasmijala sam mu se i oriska za njim.
"U L. A.-ju je prelijepo, ali mi je nedostajala moja kuća.",rekla sam ulazeći u svoj skromni, ali za mene poput okeana u srcu velik, dom.
"Hmm, ja se ne bih bunio na neke skupocijene hotele s pet zvjezdica u centru Los Angelesa.",rekao je na što sam se nasmijala glasno.
"Falio si mi tata.",rekla sam i zagrlila ga a onda mu prozborila u prsa.
"U zadnje vrijeme puno radiš, mnogo smo te poželjele i seka i ja.",rekla sam tiho.
"Imao sam mnogo posla, zlato. Sad sam opet tu.",rekao je i prošao rukom kroz moju kosu.
"A sada ,ako nemaš ništa protiv, idemo u kuhinju pojesti kekse od čokolade koje sam pripremio.",rekao je na što sam skočila u mestu.
"Idem!",rekla sam i pojurila u kuhinju te popt vjeverice natrpala puna usta sa prefinim keksima koje je samo tata znao praviti.
"Mmm!",uzdahnula sam,"Nešto najukusnije definitvno!",rekla sam.
"Drago mi je da ti se sviđaju zlato.",rekao je i i sam uzeo jedan te ga strpao u usta. Odjednom sam se uozbiljila.
"Tata, mogu l' te nešto pitati?",rekla sam gledajući malo u kekse malo u njega.
"Naravno,pitaj?"
"Šta bi učinio da se mama vrati?",rekla sam kao iz topa. Nešto u njgeovjm očima je zaiskrilo, nada, ljubav, čežnja ili bol... Nisam bila sigurna.
"Vratila se?",rekao je zbunjeno sa, po mom mišljenju i previše nade.
"Ma ne... Ne, samo onako pitam."lagala sam.
"Ne znam. Zbilja ne znam. Iskreno volio bih više od svega da joj makar još jednom čujem glas, ali valjda je sve to bilo toliko fiktivno uvijek da nisam pomislio da bi moglo biti stvarno. Da sada dođe, ne znam kako bih reagovao. Ne znam da li bi ju povukao u takav zagljaj da se zabilježi u Ginisovu knjigu rekorda kao najduži na svijetu, ili bi joj rekao da je njen voz odavno prošao.",rekao je i bolno izdahnuo, a ja sam na njegovim očima vidjela da se lomi.
"Oh, sve bih dao da je opet tu, koga ja lažem",rekao je i prekrio lice rukama te se naslonio na stol.
Suze umalo da mi padnu iz očiju. Bila sam beznadežan slučaj. Sebična, glupa i površna osoba. I nikako požrtvovana. Gadila sam se sama sebi.
"Ne brini, pronaći ćemo je. Znam da hoćemo.",rekla sam, a glas mi je pukao. P
Obišla sam stol i zagrlila ga,a on mi je uzvratio zagrljaj, tako jako da nisam mogla disati.
"Umro bih da nema vas.",tiho je prošaptao,a ja sam se slomila. Suze su potekle niz moje obraze, a ja sam ih palcem brisala kako ne bi zamočile tatinu košulju. Zagrizla sam usnu kako vrisak, težak i bolan, ne bi napustio moja usta. Obrisala sam oči još jednom da utvrdim da nisam propustila koju suzu, aobda se malo odmaknula od tate.
"Moraš biti jak, zbog nas.",rekla sam tiho, pretiho.
"Zbog vas.",ponovio je još tiše, ako je to bilo moguće, a onda me poljubio u kosu.
Pročistio je glas i onda, sav pun snage i entizijazma kao da se ništa nije desilo, progovorio.
"Idi se sad raspremi, a ja idem po Lenu. Bila je kod one male smeđe prijateljice kako se ono zove.... A da, Mendi. Sada je trebam vratiti doma da ne pješači sa stvarima. Uglavnom, vidimo se za nekih sat, dva. Ljubim te."rekao je polako, a zatim krenuo van.
Kada su se vrata zatvorila, zgrabila sam tobru i otrčala u svoju sobu. Torbu sam bacila pokraj kreveta, a ja sam sjela na pod i glasno zajecala.
Zašto Bože? Stavljaš me na kusnje kojim nisam dorasla, i ne znam hoću li ikada biti?
Birati između svojih najbližih, te svojih sopstvenih osjećaja i muka je teško, preteško? Ne znam da li bi moj izbor povrijedio druge ili bi ih ispak spasila? Ne znam!
"Ne znam!",povikala sam i zgrabila jastuk sa kreveta te u njega vrisnula najjače što sam mogla. Plakala sam sve dok moje oči nisu postale suhe i kao krv crvene, a svaka zaliha suza prsušila.
Onda sam se podigla i počela raspoređivati stvari iz torbe. U glavi mi je bilo bezbroj mislio i mogućnosti, a ja sam se lomila da saznam koja je prava. Kada sam bila gotovo sa svim stvarima uzela sam mobitel i pronašla broj.
"Naći ćemo se sutra u kafiću 'Star' u 12h.
Moramo razgovarti."
From:Hanna
To:Helena
.......
Iii to je to za ovaj dio. Šta mislite o Hanninom postupku? Ispravno ili potpuno pogrešno? Uskoro ćemo saznati, a vi u komentare pišite šta mislite!
Vaša, L☁