April je utihnuo

Prolog

Znao sam ja čim sam te ugledao, onako uplašenu, iznenađenu. Stajala si na vratima, dugo me posmatrala. Predosećao sam da ćeš mi se uvući pod kožu. A nisi smela. Nisam smeo ni ja. Ipak se desilo.
I šta sad, pitao sam sebe?
Gotovo je.
Jedini demon koji će te dalje pratiti sam ja.

Mrzeo sam Beograd i taj prokleti april. Želeo sam da ostanem sa svojim vojnicima, mislio sam, potreban sam im. I bio sam im potreban. Ma, i oni su meni bili potrebni, dok te nisam upoznao. Prokleta da si, veštice jedna. Kakve si magije na mene bacila? Na mene, hladnokrvnog Nemca. Još pamtim rupice na obrazima koje si imala kad si se smešila. I uvek sam se pitao da li ćeš se više smešiti kad rat prođe. Voleo sam kad si srećna. A znam da nisam smeo.

Zapravo, shvatio sam da te volim onog trenutka kada više nisam mislio ko si i šta si. Onog trenutka kada sam znao da si to samo ti. Ona s kojom ću biti celina u ostatku života. Moja Milica.

Al' šta ja mogu... Kad me nisi saslušala do kraja. A svašta sam ti mogao reći.
Samo da si htela...

Bolje da sam poginuo. Tad bi me više žalila.

Možda nisam bio savršen kao Fridrih iz tvoje mašte, ali ću zauvek ostati tvoj Joahim. I mrzeo sam kad me neko zove tako, sve dok ti nisi počela moje ime da izgovaraš. Veštice!