OPASNA MAFIJA

Četrnaesto poglavlje

JUTRO

Ja: "Šta se desilo?"
Probudim se mrmljajući u sebi, ne znam gdje sam, uspaničim se jer znam da sam otišla od Denisa i da sam bila s nekim likom. (Boli me glava..ne mogu se sjetiti..šta se desilo poslje..!)
Pogledam sobu i spazim da mi je taj interijer već poznat od prije. To je Denisova soba ali što ja tu radim?
Zapitam se i ustanem iz kreveta, čim sam se digla pala sam na pod. Uhvatila sam se za trbuh, boljelo me.. (Denis..ako si mi ti nešto napravio! Ili onaj čovjek!)
Denis: "Ej!!! Što se desilo?!"
Ja: "Pomozi mi, molim te"
Denis: "Polako, primi se za mene, tvrdoglava ženo!"
Polagano ju uhvatim oko struka i odnesem ju na krevet. (Kako si naporna Lana... šta si u tom stanju mislila izšetat iz sobe?!)
Denis: "Miruj danas, sutra će biti bolje. S tim da si sil.."
Zaustavim se okretajući se prem vratima.
Ja: "Denise, dovrši nešto si mi počeo govorit ali nisi dovršio?!" (Ti...ti si me silovo!!)
Denis: "Ništa."
Okrenem se i pobjegnem van iz sobe. Odem u radnu sobu te se odlučim ubit poslom. Ja svoj posao cjenim najviše, takva sam osoba jednostavno to volim. (Serem puno jel da?)
Ni nakon 10 minuta Mwry mi je ušla u sobu..
(Pa jebote ovo nije istina...!)
Mwry: "Denise policija je ovdje, što da im kažem?"
Denis: "Ne trebaju mi sad još i oni, reci ima da nema nikog kod kuće." (Rješi ih se jer sam bjesan...)
Danas su se svi nešto uzjebali, svi nešto traže. Ne znam što ću. Razmišljam tako neko vrijeme kad mi se vrata od radne sobe ponovno odškrinu. (Ko je sad!)
Ja: "Lana je, mogu ući u sobu ?"
Denis: "Dođi, ne možeš sama, ne strpljiva ženo. Što jednostavno ne razumiješ kad ti se kaže da miruješ. Ne smiješ hodat jer se možeš srušiti. Dali su ti sedative moraš odmarati."
(Kako je tvrdoglava, to me malo čak i pali..loša malena!)
Ja: "Ne želim ništa što mi to govoriš, niti te želim blizu, za sve si TI kriv!!"
Denis: "Dali sam ja kriv što si bila glupa i pobjegla od mene a ljepo sam te upozorio?!!" (Izderem se)
(Malenaa...nemoj molim te ne krivi me za ovo!)
Žile na vratu iskaču mi jedna po jedna, izletim van iz sobe te odem do boravka. Natočim si piće i sjednem u fotelju, stavim ruke na koljena i primim se za glavu, ne mogu više trpiti njezine gluposti. (Zašto to trpim, zašto ju ne zakucam uza zid i ne povrjedim kao šta bi napravio nekoj drugoj.. što mi je napravila? Opčinila me je tako lako, brzo...sranje ne smijem ju voljet. Ja sam samac!)