Kad sudbina režira

Viktorova i Mihajlova priča

Zdravo,ja sam Viktor Marić. Imam 19 godina. Moji roditelji su veoma bogati. Moj otac je sudija a majka je pravnik. Ima dana kad osećam da ne pripadam ovde što je donekle i tačno. Prošle godine,malo posle mog 18. rođendana, Miloš i Ivana,moji roditelji su mi priznali da sam usvojen.

Ne znam šta je sa mojim biološkim roditeljima. Rekli su mi da su umrli u saobraćajnoj nesreći a mene su nekim čudom spasili. Stvarno ne znam. To me po nekad muči. Voleo bih da znam ko sam ja zapravo. Miloš i Ivana su sjajni roditelji i nikad me nisu razdvojili od Lee,njihove ćerke koja je od mene mlađa samo godinu dana.

Uvek sam se pitao kako su uspeli da naprave tako malu razliku među nama,sad mi je jasno.

Tog dana kad su mi rekli da sam usvojen, Ivana mi je rekla nešto što neću nikad zaboraviti ' Iako nisi naša krv,ti si naš blagoslov. Pre toga smo 7 godina pokušavali da zasnujemo porodicu i nismo uspeli. Kad smo tebe dobili,posle 3 meseca sam saznala da sam trudna. Zoveš se Viktor jer si naša pobeda. '

Ja sam upisao pravni fakultet. Nisam to baš želeo ali kad sam odrastao u pravničkoj porodici to obično tako bude.

Imam devojku, zove se Hana. Zajedno smo 2 meseca. Nisam baš zaljubljen ali nije ni ona. Videću šta će biti.

Imam samo jednog druga,mogu reći brata.  Stariji je od mene godinu dana,uvek mi je pomagao. Živi u kući pored naše. Njegovi su doktori a on studira pogodite šta? Medicinu naravno. I da,najvažnije sam zaboravio,zove se Aleksandar. Ja ga zovem Aks. Tako sam ga prozvao kad sam bio mali i tako je ostalo svih ovih godina.

To je to od mene za sad. Lea me je već 2 puta zvala da siđem na večeru. Ako dođe 3. put,teško meni. Odoh.

Pozdrav dobri ljudi. Ja sam Mihajlo Matić,imam 19 godina. Sa roditeljima i 3 sestre živim u jednom manjem selu. Naše selo se polako gasi,ima sve manje mladih porodica. Ja sam najstariji.

Imao sam brata blizanca,umro je drugi dan po našem rođenju. Rekli su da je imao problema sa plućima i da jednostavno nisu mogli da ga spasu. Često primetim da majka i posle 19 godina misli o njemu. Ima nas četvoro ali srce joj je ipak jednim delom ranjeno.

Moja majka se zove Lidija,to je najbolja žena na svetu. Uvek je mila i blaga,nasmejana i pored velike tuge koju nosi u srcu. Nema još ni 40 godina,mene je rodila sa 20.

Moj otac se zove Zoran. On je dobar ali zna da bude strog,pogotovo prema meni jer sam jedino muško.

Pošto sam bio odličan u srednjoj školi,otac je odlučio da je šteta da ostanem 'seljačko dete' i da ceo život provedem u njivi kao i on. Upisao sam pravni fakultet. Sa sobom vodim i sestru,Mariju,ona će sad u srednju školu. Ona je jako dobra i sa njom se najbolje slažem,zato sam i pristao da ide sa mnom.

Moje druge dve sestre su pomalo prgave. Imaju neke svoje ideje i grade neki svoj svet. Mada znam da će na kraju sve 3 završiti sa mnom u gradu. Milena će sad 7. razred a Milica 5. Milica,to vam je tek posebna priča,ali nju ćete već upoznati.