Kad sudbina režira

17. deo

- Dođi,želim da ti pokažem našu terasu. Meni kad je svega dosta,ja odem na terasu,sedim,to me opušta. Šta ti voliš da radiš? - pitala je Lea.

- Pa.. ja baš i nisam imao puno slobodnog vremena. U selu uvek ima nešto da se radi,u bašti,na njivi,u voćnjaku,oko kuće. Uveče kad uđeš umoran u kuću želiš samo da se okupaš i spavaš a i to ne traje dugo jer već u šest najkasnije pola sedam ponovo ustajem. - pričao je Mihajlo.

- Hmm, Viktor je baš imao sreće što je odrastao kod nas. - rekla je Lea a Mihajlo se namrgudio.

- Možeš li da ga ne pominješ? Molim te! - rekao je Mihajlo.

- Ali on ti je brat. - rekla je Lea.

- Lea,ja idem. Ne mogu ovo. - rekao je Mihajlo i ustao sa stolice.

- Nemoj,stani! - malo glasnije je rekla Lea i uhvatila ga za ruku.

- Vidi,ja Viktora volim kao da mi je rođeni brat. Odrasli smo zajedno. On je dobra osoba. - rekla je Lea, a Mihajlov pogled je lutao negde okolo kao da je želeo da izbegne njen pogled.

- E pa ja ga ne volim kao da mi je rođeni brat iako jeste! - uzviknuo je Mihajlo i stegao pesnicu.

- Dođi,sedi. Nemoj biti besan,to ti neće pomoći. - rekla je Lea.

Zašto je tako odsutan,dalek? Zar je moguće da mu se ne sviđam,bar malo? - razmišljala je Lea.

Ona je tako direktna,tako smela. A ja? Ja ne znam šta bi trebalo da uradim. Da li da je poljubim? A nee,to bi bilo suviše napadno,ko zna šta bi pomislila o meni? Da sam neka budala ? - razmišljao je Mihajlo.

- Lea, izvini što vas prekidam ali Mihajlo treba da krene. - čula je Lea glas svoje majke.