Kad sudbina režira

39. deo

Bio je već kraj septembra. Mima i Lena su nedelju dana išle u novu školu, nisu se žalile. Katarina, Viktor i Mihajlo su se spremali za novu životnu etapu, za fakultet. Lidija je polako počela sa svojim novim poslom, bilo je rano da se išta kaže ali ona je bila zadovoljna.

Devojke su sedele kod Lee i Kaće u sobi. Mima je po celoj sobi razbacala papire i bojice i dala se u crtanje. Lena je lakirala nokte. Kaća je čitala knjigu dok je Lea tražila nešto po laptopu. Marija je sedela pored prozora i gledala kišne kapi koje se slivaju niz prozore.

- Mako, šta je sa tobom? Nešto si odsutna u poslednje vreme. - upitala je Lea podižući pogled sa računara.

Marija ništa nije odgovorila.

- Šta je sa njom? - pitala je Lea tiše.

- Ne znam. - kratko je rekla Lena i nastavila da lakira nokte.

- Možda ima neki problem. - konstatovala je Mima odloživši bojicu.

Katarina je ostavila knjigu na sto, ustala i prišla prozoru, stavila je ruku na Marijino rame. Marija se trgla.

- Šta je bilo? - iznenađeno je uzviknula.

- Ništa nije bilo nego si ti negde odlutala. - dobacila je Lea.

- Ma ne, samo sam se zagledala, volim kišu. - odgovorila je Marija.

- Nije tačno, uvek si govorila da ne voliš kišu jer je tad sve tmurno i hladno. - dodala je Mima.

- Hajde Mako pucaj, slušamo te. - rekla je Lea i sve su ostavile ono što su radile i čekale šta Marija ima da kaže.

- Ovaj... sviđa mi se jedan dečko. - stidljivo je počela Marija.

- Opa! Znači tu smo. - odmah posle nje se oglasila Lena.

- Lena, pusti je da završi. - rekla je Lea.

- Ne znam kako da mu to dam do znanja. - požalila se Marija.

- Da li ide sa tobom u školu? - pitala je Lea.

- Da, pa koga ja ovde znam van škole?  Čak i sedimo zajedno i lepo pričamo i sve ali ja mislim da on mene gleda samo kao drugaricu. - nastavila je Marija.

- Čekaj, pa to je Neca, Akijev brat. - radosno je kliknula Lea.

- Ko je Aki? - upitala je Kaća.

- To je Viktorov najbolji drug od malena a i žive par kuća od nas. - objasnila je Lea.

* U isto vreme, par soba pored *

U Viktorovoj i Mihailovoj sobi su sedeli Aleksandar i Nemanja, vodili su se neki neobavezni razgovori i igrale se igrice.

- Hajde, prekinućemo, ovo nije fer igra. Neca nije pri koncentraciji. - zaključio je Mihajlo.

- Da malac, šta je sa tobom? Moja baba bi pre dala go nego ti. - konstatovao je Aleksandar.

- Možda se zaljubio. - brzo je ispalio Viktor.

- A nemojte me zafrkavati, sad ću da idem kući. - Nemanja se naljutio i pošao prema vratima.

- Pa nije tako, niko te ne zafrkava. Reci šta je u pitanju, stariji smo, možda ti možemo pomoći. - rekao je Viktor.

- Sviđa mi se jedna devojka. - rekao je Nemanja i stidljivo pogledao u pod.

- Ooo, mali, neka nekaaa. - počeo je da viče Aleksandar i da se smeje.

- Ne deri se, čuće te! - nerovozno je uzviknuo Nemanja.

- Čekaj, kako misliš da će čuti? Neka od mojih sestara? - upitao je Viktor.

- Očigledno da je neka od naših sestara, ali on zna samo Leu i Maku. - zaključio je Mihajlo.

- Vidi Neco, ja tebe znam od rođenja ali ako ćeš nešto da petljaš sa mojom sestrom, pazi se. - rekao je Viktor.

- Neće on da petlja, vidim da je dobar dečko ali da ti kažem nešto, Maka nije kao ovdašnje devojke. - rekao je Mihajlo.

- Znam da nije, zato mi se i sviđa ali ona na mene gleda samo kao na druga. Ne mogu, idem dole da pijem malo vode. - rekao je Nemanja i otišao.

....

- Devojke, polako, to je sve previše za mene. Idem ja da pijem malo vode. - rekla je Marija.

- Hoćeš da ti ja donesem? - pitala je Lea.

- Lea, neka je, hoće malo da razbistri misli od nas. - rekla je Katarina.

Na izlasku iz sobe, Marija je čula da se otvaraju vrata Viktorove sobe, nije puno obraćala pažnju na to, samo je krenula niz hodnik.

- Marija? - začula je ona svoje ime i u trenu se zaledila i pocrvenela.

- Nemanja, otkud ti? Nisam znala da si ovde. - rekla je ona tiho.

- Došao sam sa bratom kod Vika i Mikija da igramo neke igrice ali nešto nisam pri volji. Znaš... muči me matematika. Ne mogu da shvatim one polinome, baš mi je teško. Kako to tebi ide? - upitao je Nemanja.

- Dobro mi ide, mogu ti pokazati. - rekla je Marija.

- Hvala ti, idem ja čaškom kući po svesku. - rekao je Nemanja i odjurio niz stepenice k'o bez duše.