Kad sudbina režira

35. deo

- U redu je, nećemo te pritiskati ovom temom samo molim te, nemoj ići. Gde ćeš sama u ovom gradu? Ipak si žensko. Samo prespavaj ovde. - zamolila ju je Ivana.

- Dobro, prespavaću ovde. Sad već ne znam ni gde bih otišla. Sutra idem da tražim stan. - rekla je Katarina. 

Kasnije, kad je legla da spava, Katarini nešto nije dalo mira. Nije bilo kasno ali ona je želela da se odmori pa je legla ranije. Pogledala je na sat. Na ekranu njenog telefona brojevi su pokazivali 21 15.

- Nana još ne spava, sad je njena serija, pozvaću je. - pomislila je Katarina.

- Kato, sunce nanino, kako si se snašla tamo? Jesi našla stan? Imaš dovoljno para? Poslaću ti ja o penziji još da imaš. - začula je ona topao i nežan glas svoje bake.

- Dobro sam nano. Nisam još našla stan. Upoznala sam jednu devojku pa mi je ona ponudila da prespavam kod nje. Tražiću sutra stan. Znaš,ovde je sve drugačije nego u Nišu. Nego... htela sam  nešto da te pitam. - počela je Katarina.

- Pitaj mila, šta se desilo? - odgovorila je njena baka.

- Znam da je glupo pitanje ali moram te to pitati. Da li je moja mama mene rodila? - pitala je Katarina.

- Otkud ti sad takvo pitanje? - pitala je zbunjena baka.

- Samo mi odgovori nano, molim te. - zamolila je Katarina.

Katarina je čula dubok uzdah sa druge strane.

- Znači da nije. I nikada mi to ne biste rekli? - pitala je Katarina drhtavim glasom.

- Nije tako srećo nanina. Ti znaš da mi tebe volimo iako nisi naša krv, ti si sa nama od prvog dana. Zar nije bolje to nego da si rasla u tom domu gde su deca što nemaju nikog? - pitala je baka već kroz suze.

- Ovaj život je jedna velika kučka. Volim i ja vas, tebe i moje pokojne roditelje, vi ste me odgajili i napravili od mene ovo što jesam. Pogotovo ti, ovih šest godina. Ali znaš šta je tu strašno? Žena koja me je rodila, pati za mnom ovih 19 godina. Rekli su da sam umrla malo posle rođenja ali ona se nadala da sam ipak živa. Danas sam eto nekom slučajnošću toj ženi došla u kuću. Kad me je videla, ispala joj je čaša iz ruke i nazvala me je Jovana i govorila da sam ja njena izgubljena beba. Ja sam joj rekla da je to nemoguće i da su moji roditelji iz Niša. - ispričala je Katarina.

- Sad ćeš zaboraviti svoju nanu? - pitala je baka.

- Naravno da neću, ti ćeš uvek biti moja nana, to niko ne može primeniti ali mislim da treba da upoznam tu ženu koja me je rodila. Ona me nije ostavila, njoj su rekli da me nema, faktički su me oteli i odneli negde. Znaš, imam mlađu sestru, zove se Lea i ličimo. - objasnila je Katarina.

- Neka mila moja, i treba da imaš veze sa svojom porodicom kad si ih već našla. Samo me nemoj zaboraviti. - rekla je baka.

- Naravno da te neću zaboraviti. Volim te nano. - rekla je Katarina pa je prekinula poziv.

Katarina je duboko udahnula pa je izašla iz sobe. Pošla je da vidi da li je Ivana još uvek budna. Na ulazu u dnevnu sobu, videla je da Ivana priča sa nekim muškarcem,predpostavila je da joj je to suprug.

- Ne znam Mišo kako da je ubedim. - rekla je Ivana.

- Ivo, ne možeš je ubediti tek tako. Shvati je, ima 19 godina i misli za neke druge ljude da su joj roditelji. Nije to lako ni malo. Nemoj je pritiskati, to može imati samo kontra efekat. Reci Viktoru, Mihajlu, Lei, bilo kome od dece da ostanu u kontaktu sa njom, bar tako da znamo kako je. Vremenom ćemo nekako i mi uspeti da joj se približimo. Znači naša Jovana se zove Katarina. Nema veze, samo nek je ona nama živa i zdrava. Vidiš Ivo da krv nije voda, upisala je prava. Sigurno liči na tebe u tim godinama. Sutra ću kasnije otići na posao, želim da je vidim. - rekao je Miloš grleći Ivanu.

- Pa ne znam baš da li liči na mene, deca su uglavnom utvrdila da liči na Leu. Zapravo, ako ćemo po pravilu, Lea liči na nju pošto je ona starija. Ja nisam stigla puno da je zagledam. Znaš po čemu bih je mogla prepoznati,po onom mladežu. Ti se verovatno ne sećaš ali ja se sećam dobro. Sećam se te njene malene rukice i sećam se dobro tog mladeža na desnoj. Znaš, nije bio ni pravi mladež,onako okrugao, bio je više kao neka crta. To mi je tako ostalo u glavi svih ovih godina. - govorila je Ivana dok su suze kvasile njeno lice.

- Dobro je Ivo, nemoj plakati. Sad znamo da je tu, da je dobro. - tešio ju je Miloš i brisao njene suze.

Katarina je sve to slušala i njoj su suze išle niz lice. Zagledala se u taj čudan mladež na svojoj desnoj ruci koji je Ivana tako detaljno opisala. Od tog trenutka nije imala ni jednu sumnju, Ivana i Miloš su njeni biološki roditelji, Lea je njena mlađa sestra.