Kad sudbina režira

3. deo

- Šta se dešava? Zašto svi tako gledate? - pitala je Marija zbunjeno.

- Ovo je nemoguće. Stvarno je nemoguće da dve osobe koje nisu ništa toliko liče. - rekla je Lea.

Zvonilo je za kraj odmora.

- Hoćeš da se vidimo posle škole? Ovo je stvarno neverovatno. - predložila je Lea.

- Dobro,videćemo se. - reče Marija.

Mihajlo je potražio posao u blizini Marijine škole. Nadao se da bi tako nekad mogli ići zajedno. Našao ga je u jednom kafiću.

- Hej Leice, od kad to tvoj brat radi u 'Sonetu' ?- pitala je Mia prilazeći joj. Mia je jedna od dve bliznakinje iz Leinog razreda sa kojom je Lea u  ' ratu'  od prve godine.

- Šta lupetaš ? Viktor ne radi tamo. Sve i da radi,nije sramota raditi. - rekla je Lea.

- Ma džabe poričeš,videle smo ga. - dodala je Tea.

- Ljudi da vam kažem, Lein brat je završio srednju,nije uspeo da upiše fakultet i sad radi u ' Sonetu '. To je malo ponižavajuće, zar ne ? - vikala je Mia toliko glasno da bi je čuo ceo razred.

Lei je tad prošla jedna misao kroz glavu ' Marijin brat. Sigurno se dečko zaposlio da bi zaradio novac da može platiti stanarinu. '

- Vas dve mislite šta hoćete ali ja znam da to nije Viktor. - rekla je Lea,prošla i sela na svoje mesto.

Na odmoru Mariji su prišle dve devojke.

- Zdravo,ja sam Nina. Meni ne smeta što si iz sela. Ne može svako da živi u gradu. I ja do ove škole putujem 40 minuta. - rekla je ona.

- Ja takođe,mislim mi se znamo još iz osnovne i živimo u istom naselju. Da,zovem se Nataša. - rekla je druga devojka.

- Baš mi je drago. Brat i ja smo iznajmili stan u tom naselju pa isto putujem. - rekla je Marija.

- E pa super,možemo se dogovoriti da ideš sa nama u školu i kući. - rekla je Nina.

- Može,hvala vam. Mislila sam da su devojke iz grada drugačije i da niko neće želeti da se druži sa mnom. - reče Marija.

- Ima svakakvih,recimo ona Jelisaveta koja te je izvređala je išla sa nama do petog osnovne. Uvek je bila čupava i nikakva,sad izigrava nešto. Nije ni ona rođena na Slaviji. Bude li ti još jednom nešto rekla,tako ću je zaklopiti da nije svesna. - reče Nataša.

- Nisi jedina. Izvinite što se mešam ali to me je iznerviralo zaista. - začuo se Nemanjin glas.

- Baš sam se upoznala sa devojkama. Živimo u istom naselju,ići ćemo zajedno u školu. Ovo su Nina i Nataša. - rekla je Marija i predstavila drugarice.

- Eee, nisi zaboravila da treba da se vidimo sa Leom posle škole? - pitao je Nemanja.

- Nisam zaboravila. - odgovori Marija.

Kad su se časovi završili, Nemanja i Marija su se našli sa Leom i Milom.

- E, htela sam nešto da te pitam. Da li tvoj brat radi u Sonetu? - pitala je Lea.

- Gde radi? - zbunjeno upita Marija.

- To je jedan kafić blizu naše škole. - objasni Lea.

- Ne znam,nisam ga videla od jutros. Ali mi je rekao da će potražiti posao. - reče Marija.

- Imam neke 2 ćurke u razredu sa kojima sam u svađi. Danas su mi rekle kako moj brat radi tamo. Ja znam da to nije on,to može biti samo  tvoj brat. - rekla je Lea.

- Mene zanima kako njih dvojica toliko liče. Matematički gledano to nije moguće osim ako... - i tu je Marija zastala.

- Osim ako šta? - upita Lea.

- Izvini što te pitam ovako direktno,da li je tvoj brat biološki sin tvojih roditelja? - upita Marija.

- Ne,usvojili su ga kad je bio beba. Imao je svega nekoliko dana. - rekla je Lea.

- Bože, da li je moguće? - uzviknu Marija.

- Šta? - upitaše Lea, Mila i Nemanja u isti glas.