Kad sudbina režira

46. deo

Viktor, Mihajlo i Aleksandar su sedeli par soba dalje. Oni su vodili slične razgovore kao i devojke.

- Ne znam da li su se malci vratili. - rekao je Aleksandar dodajući Viktoru činiju sa grickalicama.

- Jesu, čuo sam buku. Devojke sad ispituju Maku. - zaključio je Mihajlo.

- Hajde zovi Necu da dođe i on, šta će tamo sam. - rekao je Viktor.

- Da, baš tebe briga za mog brata. Hoćeš da proveriš kakav je bio prema tvojoj sestri. - rekao je Aleksandar.

- Aks, odakle ti to? - upitao je zbunjeni Viktor.

- Bože Vik, kao da se ne znamo ceo život, šalio sam se. - odgovorio je Aleksandar.

Posle desetak minuta i Nemanja im se pridružio.

- Hajde mali, pričaj kako je bilo. - zadirkivao ga je Aleksandar.

- Bilo je lepo. Ona je posebna. - počeo je Nemanja. U njegovim očima se videla iskra iskrene tinejdžerske ljubavi.

- Da, Maka je posebna. - kratko je dodao Mihajlo.

- Ali mislim da se ja njoj ne sviđam. - tužno je rekao Nemanja.

- Zašto? Odakle ti to? - upitao je Viktor.

- Ne znam, sve je super dok pričamo o nekim neobaveznim stvarima, o školi. Kad bih pokušao da pričam o nečemu drugom, ona je sve manje pričala. - odgovorio je Nemanja.

- Ne, verujem da nije tako. To je Maka, ona je takva. Uzmi u obzir i to gde je odrasla. Beograd je za nju još uvek džungla. - Mihajlo je pokušao da ga uteši.

- Izgleda je i za tebe još uvek džungla. - nadovezao se Viktor.

- Što? Zbog čega? - upitao je Mihajlo.

- Lea. Kad ćeš negde sa njom? - pitao je Viktor.

- Ne znam, uskoro. - odgovorio je Mihajlo.

- Dobro, ali nemoj čekati dugo. Bez obzira što joj se sviđaš neće te čekati zauvek. - zaključio je Viktor.

- Jeste li uzbuđeni zbog fakulteta? - upitao je Aleksandar.

- Jesmo, kako ne? Ipak je to novi životni period. Mislim, ja jesam, ne znam za ovog mog mlađeg brata. - govorio je Viktor dok su mu se uši crvenele od smeha.

- Ma šta mlađeg? Prestani da me zafrkavaš. Stariji si tri minuta, hej čitava tri minuta. - govorio je tobože ozbiljno Mihajlo. Zatim je uzeo neki jastuk i gađao Viktora. Mihajlu je to prijalo iako je imao devetnaest godina, nikad nije mogao tako da se ponaša jer mu otac nije dozvoljavao.

- Dobro je barice, idem da ti donesem čokoladno mleko. - rekao je Viktor i uz smeh izašao iz sobe.

Pre nego što je sišao, zaustavio se ispred vrata Leine sobe. Znao je da nije lepo prisluškivati ali jednostavno, nije mogao da odoli.

- Ja stvarno ne znam da li će mene Miki pozvati na neki sastanak. Pa čoveče, pre će se smuvati Maka i Neca nego nas dvoje. - zaključila je Lea.

- Lea, on je takav, možda da ga malo podstakneš. - rekla je Marija.

- Misliš da je to? - upitala je Lea.

- Da, pa valjda znam svog brata. Možda ima nešto i u tome gde smo rasli, mala sredina, znaš na šta mislim. - odgovorila je Marija.

- Dobro, to što je Miki takav, to razumem, ali zašto Vik ne preduzima nešto povodom Kaće, to mi nije jasno. - zaključila je Lea.

- Možda mu se ne sviđam. - kratko je izustila Katarina.

- Ma kako možeš da mu se ne sviđaš? Ti si moja sestra, vidi kako si lepa. - rekla je Lea.

- On se sigurno plaši jer ne zna kako da ti priđe. On je navikao na Beograđanke, a ti si tiha, povučena. Verovatno se boji da ga ne shvatiš pogrešno, ne želi da te povredi. - zaključila je Marija.

- Mako, posle srednje psihologiju da upišeš, ljubim te pametnu. - rekla je Lea i glasno je cmoknula.

- Znači sviđam se Kaći, to je dobra vest. - pomislio je Viktor i vratio se u svoju sobu.