Kad sudbina režira

2. deo

Marija je zajedno sa ostatkom odeljenja i razrednom otišla do svoje učionice. Nekako u svoj toj gužvi nije našla nekoga sa kim bi sela.  Sela je sama u drugu klupu do prozora. Malo zatim neko je pokucao na vrata. To je bio jedan dečko koji je kasnio pa je malo zalutao u školi. Razredna mu je rekla da sedne. Imao je dva izbora,poslednja klupa,devojka sa roze pramenovima ili druga klupa,smeđokosa devojka sa pletenicom. Seo je pored nje.

- Ćao,ja sam Nemanja. - rekao je on.

- Marija. - kratko je odgovorila.

Razredna ih je prozivala i oni su se kratko predstavljali.

- Ja sam Marija Matić,dolazim iz jednog malog sela. Nas je bilo samo sedmoro u razredu i ovo je za mene velika promena. Volim matematiku i prirodne nauke. - rekla je Marija.

- Naravno,ta pletenica i te fejk patike objašnjavaju poreklo. Kako neko iz neke selendre može da upiše srednju u Beogradu? Valjda postoji neki grad kod tog sela.Što tamo nisi upisala srednju? - čulo se iz poslednje klupe od devojke sa roze krajevima.

- Deco,molim vas,neću dozvoliti ovakvo ponašanje. Svako ima pravo da upiše školu koju želi i gde želi. Koliko vidim, Marija je bila odličan učenik i ovu školu je upisala sa 93,87 bodova.  Sad ćemo malo preskočiti red,ne zamerite i gospođici koja ima puno toga da kaže dati reč.
Izvoli. - rekla je razredna.

- Ja sam Ena Šišman... - nije stigla da završi rečenicu ali razredna ju je prekinula.

- Izvini,ja te nemam na spisku učenika. Možda si pogrešila odeljenje. - rekla je razredna.

- Dobro,zovem se Jelisaveta Šišman. Moji mama i tata rade u Austriji i šalju mi novac da mogu da kupim original stvari. Iznajmili su mi stan odmah tu blizu škole,mogu da krenem u 7:20. - rekla je ona a ceo razred se smejao.

Razredna je bila u blagom šoku posle ove izjave. Radila je u prosveti već 20 godina ali ovako nešto nije čula.

- Ja sam Nemanja Nedić,volim matematiku i prirodne nauke. Moji roditelji su doktori,ne kažem to zbog hvale nego zato što su mog brata naterali da upiše medicinu a ja sam evo uspeo da se izborim za sebe. - rekao je dečko koji je sedeo pored Marije.

Prvi čas je prošao, Marija je videla da nisu svi slični jedni drugima a samo ona različita. Zajedno sa Nemanjom je izašla na hodnik da prošetaju malo.

- Heej Nex,dobrodošao u pakao. - vikala je Lea idući Nemanji u susret.

- Ćao Lea. - rekao je Nemanja.

Tada je Mila nešto šapnula Lei.

- Izvini,nisam se predstavila. Ja sam Lea,ovo je Mila,moja drugarica. - reče Lea i pruži ruku Mariji.

- Ja sam Marija.  - reče Marija.

- Pa kako si se snašla sa ovom našom velikom školom? Nije lako,a? - upita Lea.

- Danas sam došla sa bratom a od sutra ću se snalaziti. - odgovori Marija.

- Brat ide ovde u školu? - upita Mila.

- Ne,on je upisao fakultet. Mi smo došli iz jednog sela. - odgovori Marija.

- Znaš šta? Meni je Mila rekla da je videla mog brata sa tobom jutros ali to nije moguće jer moj brat me je dovezao jutros u školu. Izgleda da moj i tvoj brat liče. Da li bi mogla da mi pokažeš njegovu sliku? - pitala je Lea.

Marija je uzela telefon,potražila Mihajlovu sliku i pokazala je. Lea, Mila i Nemanja su ostali zapanjeni onim što vide.