𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•Epilog•

„Jesi nervozan?", pitam uz osmeh, ponosna na to što je uspeo da se oporavi dovoljno brzo da preuzme tim. Nije lako podići se nakon jedne takve tragedije.

„Priznajem, jesam.", uzvrati, pogleda još uvek usmerenog na tribine. Navijača je mnogo više nego što ih je bilo na mojoj debitantskoj utakmici. Srećna sam zbog toga, jer to znači da smo uspeli da vratimo navijačima želju da dođu na stadion.

„Ne sumnjam da ćeš biti odličan.", pogleda me, na šta mu uputim jedan širok osmeh. Zaista verujem u to.

„Kako je ujkino mezimče?", spusti pogled na moj stomak, koji je sad već jasno primetan. Ulazim u peti mesec, pa to onda valjda i ne čudi. Mislila sam da će mi smetati kad stomak počne da raste, pošto sam ipak navikla na sebe mršavu, no nikad se nisam osećala lepše. Naravno, svi komplimenti, koje svakodnevno dobijam od svog dragog, imaju određenog uticaja na to.

„Odlično. Pre par dana smo bili na pregledu i sve je u najboljem redu.", nasmešeno odgovorim, dok rukom polako milujem stomak. Ne postoji lepši osećaj od onog kad na ultrazvuku čuješ otkucaje srca malenog bića, koje u sebi nosiš.

„Za zeta neću ni da pitam. Znam da te drži kao malo vode na dlanu.", nasmeje se, na šta moje lice poprimi blagu nijansu crvene. Feđa je tek priča za sebe.

Ispunjava mi svaku želju, ma koliko one povremeno bile glupe. Pre neku noć je u tri išao u prodavnicu, samo jer se meni jelo grožđe, a u stanu ga nismo imali. Ne odvaja se od mene, dajući sve od sebe da provedemo što više vremena zajedno. Oboje smo svesni da će početak sezone značajno smanjiti naše zajednički provedeno vreme.

Da sam sama pravila idealnog muškarca za sebe, ne bi ispao tako idealno kao on.

„Ja još uvek ne verujem da si ti napokon shvatila da je život više od fudbala.", prevrnem očima na Kirilov komentar, iako mi na usnama još uvek titra osmeh. Toliko dugo sam odbijala bilo kakvu pomisao na život bez fudbala, ubeđena da će to zapravo biti kraj mog života. Istina je da u stvari nikad nisam bila srećnija.

„Samo još ostaje da ti shvatiš da momci zahtevaju da im se ceo daš.", to je razlog zbog kog se nikad neću vratiti na klupu. Ja više ne mogu da im dam sto posto sebe, a manje od toga jednostavno nije dovoljno.

„Naravno da zahtevaju, kad ih je neko razmazio. Naročito Alekseja.", prebaci mi, na šta ne mogu da suzdržim osmeh.

Istina je da sam, uprkos svim nervnim slomovima, koje sam zbog njega doživela, slaba na Alekseja. Smešno je što je on sve vreme smatrao da mi je Feđa miljenik, a zapravo nije kapirao da je sam to bio. Nikome drugom ne bih prešla preko svih onih gluposti.

„Moje mezimče da ne diraš. Požali li mi se na tebe, imaćemo problema.", kao mu zapretim prstom, na šta prasne u smeh. Svi mi momci nedostaju, ali lagala bih kad bih rekla da mi Aleksejeve ludorije ne nedostaju najviše.

No, redovno mi kucka poruke, na taj način nadoknađujući sve što propuštam na treninzima.

„Neki dan je na treningu kukao za tobom. Čak je i pitao Feđu zašto nije mogao da sačeka bar još jednu godinu pre nego ti napravi dete.", Kiril mi priča uz osmeh, a ja ga par trenutaka posmatram u neverici. Smejem se kao idiot, jer mogu da zamislim Feđin izraz lica u tom trenutku. Čudi me jedino da mi se i sam nije požalio na mog mezimca.

Kiril spusti pogled na sat na svojoj ruci, pa svesni da nema još mnogo vremena do početka utakmice, krenemo ka svlačionici.

„Pogledajte, momci, ko vam je došao.", još sa vrata im Kiril privuče pažnju na moje prisustvo. Aleksej odmah prostreli Feđu pogledom, verovatno u svojoj glavi njega kriveći za moje povlačenje sa klupe. Osmesi na njihovim licima, kad me ugledaju, teraju moje srce da lupa jače.

Volim ovaj tim.

„Hoćeš ti da im kažeš par reči, pred izlazak na teren?", Kiril mi velikodušno ponudi, no moram da odbijem. Odmahnem glavom, svesna da će se to najverovatnije pretvoriti u govor, sličan onom, koji sam održala posle utakmice Superkupa. Samo ću se ponovo rasplakati.

„Oni su sad tvoj tim.", teška srca to izgovorim, iako mi je iskreno drago što je Kiril najzad postao trener. Pretpostavljam da mi samo teško pada to što sam se svim silama borila da budu moj tim, a sad to više nisu.

"Ne lupaj, Marine ti. Svi znamo da bi ti i dalje bila na klupi, samo da te kapiten nije oborio s nogu.", nasmejem se na datu opasku, kao i ostatak tima. Jedino se još Aleksej mršti.

"Ja bih njemu oduzeo kapitensku traku, jer je bio sebičan. Mogli smo da osvojimo Ligu Šampiona, ali on nije želeo da deli Alu s nama barem još jednu sezonu."

Feđa prevrne očima, jer su mu Aleksejeve stalne kritike na njegov račun očito dosadile. Ja se pak smejem, a zatim, na iznenađene svih, zagrlim Ljošu. Nisam im više trener, ne moram da budem profesionalna.

Kucanje na vratima nam da do znanja da je došlo vreme da polako izađu na teren, po prvi put pod vođstvom Kirila. Svi krenu za njim ka izlazu, ostavivši mi još koji trenutak nasamo s mojim dragim.

"I ti misliš da sam sebičan?", pita šaljivo, nadovezujući se na ono što je Aleksej malopre rekao, na šta odmahnem glavom.

"Kako bih mogla i da pomislim da si sebičan, kad si mi dao najlepši mogući poklon?", osmeh na njegovom licu je neprocenjiv. Nežno spusti usne preko mojih, još jednom mi, naizgled običnim poljupcem, dokazujući svoju ljubav.

Isti takav nežan poljubac spusti i na moj stomak. Ostala su nam još četiri meseca, no već smo nestrpljivi da držimo to malo čudo u svojim rukama.

"Tata te jedva čeka.", prošapće, mameći osmeh na moje lice. Za sebe možda i imam nekih sumnji, ali kad je on u pitanju, tu nikakvih sumnji nema. Biće savršen otac.

"Эй, Smo, moramo na teren.", Anton se nađe na vratima, pa ućuti kad ugleda kapitena na kolenima kako priča sa stomakom. Zacrveni se, jer je prekinuo porodični trenutak, ali niko mu to ne uzima za zlo. Ovakvi trenuci nama nisu retkost.

"Bićeš ponosna.", namigne mi, aludirajući na izdanje na terenu, pre nego što požuri za Antonom.

Nasmešim se, jer nisam stigla da mu dam odgovor.

Я всегда им горжусь.

Još jedna knjiga završena 😅 I sad nakon poslednjeg dela, volela bih da čujem iskrene komentare 💙 Na koje mesto biste stavili ovu knjigu od svih mojih? 😂