𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•37•

"Kakav ten.", Aleksej me odmerava u neverici, što me nasmeje. Prethodnih dana sam bila poprilično utučena i ovo mi je bilo preko potrebno.

"Vidiš da ipak znam da odmaram.", dopustim sebi da mu se detinjasto isplazim, iznenadivši ih sve tim postupkom.

"Mislio sam da ti odmaraš jedino kad si s nama.", uzvrati mi istom merom, na šta se samo još jače nasmejem.

"Priznajem, momci, nedostajali ste mi. Nije imao ko da mi kida živce."

Drago mi je da vidim da je atmosfera odlična. Čeka nas naporna polusezona i nastavak borbe za titulu.

"Jeste spremni za putovanje? Svi pasoši su tu?", kako mi je ovaj osećaj razrednog starešine samo falio. Da mi je neko na početku rekao da ću to zgotiviti, ne bih mu verovala.

Prebrojim ih još jednom, dok nismo krenuli ka Vnukovu, pa za svaki slučaj proverim i pasoše, iako ne verujem da su toliki idioti. Bolje da na vreme proverim, nego da se vraćamo sa aerodroma.

"Ima neko neku muzičku želju?", upitam, nakon što se uključimo u saobraćaj. Aleksej se odmah javi, spreman da žrtvuje telefon na sat vremena, kako bismo s njega pustili muziku. Prevrnem očima nakon što začujem novu pesmu Morgenšterna, ali sama sam sebi kriva.

Smestim se na sedište pored Kirila, koji već uveliko spava. Lepo sam mu rekla da se ne zadržava do kasno u klubu, ali naravno da me nije poslušao. Zvono telefona me natera da ga potražim po rancu. Ako me Marina ponovo zove da bi proverila jesam li sve ponela, zafrljačiću ga kroz prozor.

Iznenadim se kad na ekranu ugledam Maksimov broj telefona. Već sam poverovala da se neće ni javiti.

"Алло, Ala, jesi kući?", upita nervozno, kao da se nismo ignorisali prethodne tri sedmice. Odlučim da ne pravim frku, jer ne želim da privučem pažnju na sebe.

"Nisam. Na putu sam za Vnukovo. Letimo za Katar danas.", ponovila sam to milion puta, pre one svađe.

"К чёрту!", opsuje, na šta prevrnem očima, ali ne kažem ništa.

"Прости, пожалуйста. Nisam želeo da odeš na pripreme ljuta na mene, ali morao sam u Soči, jer tati nije bilo dobro. Znam da sam preterao i da nije trebalo da sumnjam u tebe, ali jednostavno je bilo jače od mene. Tako mi je žao što ne možemo da se vidimo i da razgovaramo uživo.", u glasu mu je primetna nervoza, ali i iskrenost.

"Ладно, Maks, nisam ljuta."

Imala sam previše drugih problema da bih razmišljala o njemu. Mnogo većih problema od svađe s njim.

"Точно?", promrmljam potvrdan odgovor, bez naročite želje da dalje raspravljamo o tome.

"Kako je bilo na Karibima?", glas mu je sad nežan, ali moj stav je još uvek isti.

Nakon posete doktoru i saznanja da imam manje-više tri godine normalnog života, prioriteti su mi se još jednom presložili. Ljubav mi se spustila na samo dno liste, a na prvom mestu se, kao i uvek, pronašla karijera. Želim da ostavim trag u istoriji omiljenog kluba, želim da ostavim ljudima nešto po čemu će me pamtiti, jer u suprotnom nisam postigla ništa. Posvetiti ceo svoj život jednom sportu i jednom klubu, a ne postići ništa, za mene bi bilo gore od smrtne kazne.

"Da li bi bio sa invalidom u vezi?", ispalim pitanje, iznenadivši i sebe samu s kolikom hladnoćom to uradim. Prvih par trenutaka je s druge strane telefonske veze tišina, što pripišem šoku, a onda počne da muca, očito ne znajući šta da kaže.

"Izvini, Maks, momci me zovu. Pričaćemo kasnije.", prekinem poziv, pre nego što išta uspe da kaže, svesna da sam, htela to ili ne, dobila odgovor na svoje pitanje. Naravno, možda sam i preterala ovakvim nastupom, ali otkako sam saznala da mi život ima rok trajanja, moje strpljenje je iščezlo. Ničemu, sem timu, ne mogu da se posvetim.

"Sigurna si u to što radiš?", Kiril me upitno posmatra. Baš je našao momenat u kom će se probuditi.

"Jesam. Pre sam možda i mislila kako činim grešku, ali sad shvatam da drugačije ne mogu. Ti se možda s tim ne bi složio, ali ja sebi ne bih mogla da oprostim ukoliko bih napravila drugačiji izbor."

Pre ću izabrati tri godine sa ovim momcima i šansom da nešto napravim od svog života, nego par godina više, ali bez njih. Marina bi me ubila da me sad čuje, ali ona to ne može da razume. Većina ne može.

"U pravu si, ne slažem se. No to ne znači da te ne podržavam.", uputim mu iskren osmeh, jer mi je uvek podrška. Bilo je to par teških i neprospavanih noći, ali jednom kad sam se sabrala lako sam donela odluku - trofej po cenu kolica.

"Kad bi samo znali šta radiš zbog njih.", prokomentariše, pogledom prelazeći po momcima. Odmahnem glavom, jer ovaj put nije lepo povezao stvari.

"Ne radim ja to zbog njih, već zbog sebe. Jednom sam već nestala nakon pola sezone, bez ikakvog objašnjenja. Ne mogu to ponovo da uradim."

Pođe još nešto da kaže, ali ga Antonova dernjava s drugog kraja autobusa prekine.

"Idiote, kako si mogao to da zaboraviš?", ustanem sa svog mesta, pa se zaputim ka njima, dok se nisu potukli.

"U čemu je problem?", posmatram malo Alekseja, malo Antona, iščekujući da čujem kakva je sad glupost u pitanju.

"Problem je što imam debila za brata.", Anton iznervirano odgovori, streljajući blizanca pogledom.

"Šta si zaboravio?", okrenem se ka Alekseju, koji sve vreme pokunjeno ćuti. To je prava retkost.

"Kopačke.", odgovori tiho, skoro plačnim glasom. Par trenutaka ga posmatram širom raširenih očiju, a onda od muke počnem da se smejem.

"Dobro, Ljoh, kako si to uspeo?", upitam blago, jer mi ga je zbog plačnog izraza lica žao.

"To su mi omiljene kopačke.", zakuka, ne obraćajući pažnju na moje pitanje, a ja se ponovo smejem.

"Nije kraj sveta, Aleksej. Poneli smo rezervne svakako.", recimo da sam predvidela i ovakvu situaciju.

"Ali ne razumeš, Ala, to su moje srećne kopačke.", imam utisak da pričam s malim detetom.

"Da li neko može da ti donese te kopačke na aerodrom?", spremna sam i da čekam na aerodromu, samo da mi ne kuka cele pripreme.

"Može Daša, ali Anton ne želi da je zove.", pogledom prostreli brata, koji je još uvek vidno ljut.

"Anton, пожалуйста, позвони ей.", molim ga, ali vidim da od toga nema ništa.

"Ubiće me, ako je pozovem zbog takve gluposti."

"Mislim da će te ostatak tima svakako ubiti, ako sad kažem Andreju da nas vrati nazad.", ozbiljno sam spremna i na to, samo da Aleksej ode srećan na pripreme. Jeste da smo već na pola puta, ali avion nas svakako čeka.

"Ты серьёзная, что ли?", zenice mu se prošire od šoka, jer ne može da veruje da bih to zaista uradila.

"Nego šta, Anton, nego sam ozbiljna. Pozovi Dašu i reci joj da mu donese kopačke na aerodrom, inače ćemo se sad okrenuti i vratiti nazad do stadiona.", posmatra me molećivo, ali ovaj put sam na Aleksejevoj strani.

"Спасибо, Ala.", Aleksej me privuče u zagrljaj, nakon što Anton zaista pozove devojku.

Sto puta sam pomislila da je idiot, ali džaba, svakako mi je stalo do njega.

Večeras ne kasnim, hvala Bogu 😅 Hvala vam na šest hiljada pregleda! Ponavljam to milioniti put u poslednje, još malo pa tri, godine, ali iskreno vas obožavam! 💙 Ni u najluđim snovima nisam mogla da očekujem ovakvu podršku kad sam počinjala s objavljivanjem 🙈

Aleksej kao i uvek na nivou 😂 Ala pak u poprilično teškoj situaciji 🙈 A vašeg omiljenog već drugi deo nema, bar da ga spomenu 😂 Komentari? 💙

P.S. Možda sam ja loša osoba, ali meni je cela ova situacija sa Artjomom i njegovim eksplicitnim snimkom mnogo draga 😂 Jeste upućeni u to? 😂