𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•21•

"Je l' baš moram?", molim Kirila pogledom da me pusti da ostanem kući. Želim da radim na taktici za utakmicu protiv Porta i zaista nemam nikakve volje da umesto toga veče provedem u nekom od krcatih klubova Moskve.

"Блин, Ala, moraš. Život je više od fudbala.", po ko zna koji put mi drži ovaj govor, ne shvatajući da to što govori na mene nema uticaja.

"Ne i moj život. Ja sam se fudbalu dala cela i ne žalim zbog toga."

Još kao mala sam odabrala ovaj put i srećna sam što jesam. Doživela sam mnogo lepih trenutaka, pa i onih ne tako lepih, ali sve kad se zbroji, ne bih menjala nijedan od njih. Bila sam, jesam i uvek ću biti u ljubavi s fudbalom.

Istina, da sam odabrala neki drugi put, možda ne bi bilo nesreće i možda bih još uvek mogla da se bavim sportom koji volim, makar rekreativno, ali ne žalim čak ni zbog toga. Još uvek radim ono što volim i to mi je sasvim dovoljno da budem srećna.

"Žalićeš, Ala, kad se sa četrdeset probudiš i shvatiš da si mladost dala klubu, koji to nikad neće znati dovoljno da ceni. Misliš da im je stalo do tebe? Ma kakvi, Ala, zabole njih i za tebe, i za mene, i za momke. Dobra si im samo dok pobeđuješ, a kad jednom rezultati krenu nizbrdo, zaboraviće sve što si dala klubu i zameniće te nekim novim.", objašnjava mi, kao da je oktrio Ameriku.

"Je l' zaista misliš da ja to ne shvatam? I ne, Kiril, neću žaliti. I sa četrdeset, i sa pedeset, i sa šezdeset, biću srećna, jer sam imala priliku da radim ono što volim. Znaš li koliko ljudi provede ceo svoj život radeći posao, koji prezire? A ja, vidiš, nikad neću biti jedna od njih."

Znam da ovo radi, jer me voli, ali nema potrebe za tim. Ja sam svojim životom iskreno srećna.

"U svakom slučaju, nećeš ostati kući večeras. Provešćemo veče u Fortepjanu, pa makar te morao na silu odvući tamo.", prevrnem očima, jer vrlo dobro zna da ne volim to mesto. I uopšteno ne volim klubove, jer me uvek prati osećaj nepripadanja.

Zbog problema s kolenom, štikle su za mene nemoguć izbor. Svi moji primerci, koje sam do pre dve godine kupovala kao luda, sad samo skupljaju prašinu. Sem štikli, koje iz jasnog razloga nisu u ponudi, jedino što mi ostane je milion i jedan par patika.

Čim obujem patike, to odmah isključuje i veći deo mog ormara, koji je pre korišten upravo za ovakve situacije, a ostavlja mi one svakodnevne varijante. I kad se takva pojavim, među svim onim devojkama, koje kao da su upravo sišle s modnih pista, kako da se ne osetim kao da mi tu nije mesto?

"U redu, izaći ćemo, ali nema alkohola.", dvostruki standardi nisu moja stvar. Ako je momcima zabranjen akohol, zabranjen je i Kirilu i meni.

"Je l' shvataš da si ti trener i da za tebe ta pravila ne moraju da važe?", namrštim se, jer ne shvata suštinu.

"Upravo suprotno, Kiril. S kojim bih pravom ja mogla da tražim od njih nešto što ni sama ne mogu da poštujem?", ostavim ga u dnevnoj da razmišlja o onome što sam rekla, a ja pođem u garderober, ne bih li se spremila za izlazak.

Cela soba samo za garderobu i obuću - san svake devojke, zar ne? Nekad je bio i moj i znala sam provesti sate i sate planirajući različite odevne kombinacije, a sad izbegavam da se tu zadržavam. Istina, pomirila sam se sa svojim stanjem, ali to ne znači da me ponekad užasno ne boli.

Izaberem uske crne pantalone visokog struka i običnu belu majicu kratkih rukava, preko koje će mi definitivno trebati kožna jakna, jer je oktobar u Moskvi hladan. Vratim se u dnevnu deset minuta kasnije, već spremna da napustim stan.

"Neko je spreman za privođenje frajera večeras.", Kiril me odmeri uz osmeh, koji mu ne uzvratim. Smestim se u fotelju, kako bih obula patike, jer mi svako saginjanje predstavlja dodatan napor. Poslednjih dana koleno ne prestaje da boli, kao da me uporno opominje da treba da odmorim. Kljukam se lekovima takvim tempom, da se samo pitam kad ću postati skroz ovisna o njima.