𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•61•

"Što li mi je ovo trebalo?", samu sebe pitam dok se pogledom opraštam od Tirenskog mora, koje ostaje za nama. Dopada mi se Rim, kao i generalno Italija, ali razlog našeg dolaska ni najmanje. Činjenica, da se od nervoze i ranog jutarnjeg treninga nisam naspavala, baš i ne pomaže.

Isprepliće naše prste, iako je dogovor bio da se, tokom današnje posete Rimu, držimo na određenom rastojanju. Privukli smo na sebe dovoljno pažnje uspehom u Evropi, tako da ne mogu biti sigurna da nećemo privući pažnju novinara. Ne bi bilo moguće objasniti zašto smo ovde zajedno, a da pritom ne otkrijemo da smo u vezi.

No, mozak se bespotrebno buni, jer kod mene srce uvek odnese pobedu. A osećaj podrške, koju mi njegov dodir pruža, je upravo ono što srce želi i što srcu treba.

"Obećao sam ti da će sve biti dobro. Je l' postoji neko obećanje, koje sam ti dao, a da ga nisam ispunio?", glas mu je tih, mada smo oboje svesni da su šanse, da nas taksista razume, minimalne.

Odmahnem glavom uz blag osmeh, jer takvo obećanje ne postoji. Sve što obeća, to i ispuni, i iskreno se nadam da ni ovo neće biti izuzetak, iako još uvek ne shvatam kako bi to tačno mogao da izvede.

"Успокойся.", uputi mi jedan od svojih najlepših osmeha, dajući sve od sebe da me smiri pred pregled. S momcima se uvek osećam kao odrasla osoba, koja brine o grupi dece, ali situacija je trenutno obrnuta. Trenutno sam ja dete, koje se užasno plaši doktora i onog što bi mogao da mi kaže.

"Какого чёрта ты мне это делаешь?", progunđam, premda mi je sve već jasno. Brine za mene i moje zdravlje i zbog toga ću morati da prevaziđem strah, koji imam. Red je da se i ja malo žrtvujem zbog njega.

Pogled mi ponovo odluta kroz prozor, prateći građevine, koje se polako smenjuju kako prolazimo. Prošlo leto mi je sve ovo delovalo mnogo lepše nego sad. To je verovatno posledica neprijatnog osećaja, koji me prati.

Ostatak puta do klinike provedemo u tišini, svako u svom svetu. Nakon što se, nakon punih četrdeset minuta vožnje, nađemo pred željenom destinacijom, uhvati me trema. Feđa to primeti, ali zna da bih poludela da mi priđe, sad kad smo u centru grada, i zbog toga ne čini ništa. Mogu i napad panike da dobijem, nije problem, ali naše fotografije u medijima bi bile ogroman problem kako za mene, tako i za njega.

"Samo diši.", šapatom izgovori, dok mi pridržava ulazna vrata. Ne znam gde bih pre spustila pogled kad se nađem unutra. Sve je uređeno sa stilom i uopšte ne podseća na bolnicu, bar ne na jednu od onih na koje sam ja navikla.

"Mislila sam da smo došli na kliniku, a ne u hotel.", moja opaska ga nasmeje, pa me povede ka pultu i nasmejanoj plavuši.

Nije tebi ništa, Ala, čim možeš da brineš o plavuši.

Razgledam hol, dok on na tečnom engleskom razgovara s njom. Da nisam prestravljena koliko jesam, verovatno bih sad bila ljubomorna, jer mi način na koji ga posmatra nije promakao.

Okrene se ka meni, nakon što je dobio potrebne informacije, pa mi objasni da će nas doktor odmah primiti. Razumela bih ja to i od nje da je nisam sve vreme streljala pogledima. Mislim, znam da, hvala Bogu, ima šta da se vidi, ali i ona treba da zna da je sve što vidi samo moje.

"Ja sam Ženji već sve objasnio, i oko tvog problema, i oko našeg odnosa, tako da neće biti nikakvih neprijatnosti. Samo kratak pregled, postavi dijagnozu i možemo nazad.", bezvoljno klimam glavom, kao znak da sam sve razumela. To što su na ti mi daje određenu nadu da će se zaista potruditi da mi pomogne. 

Feđa pokuca, pa mi, nakon jednog glasnog Свободно, pridrži vrata, puštajući me da prva uđem. Nešto mu i nisam zahvalna na tome.

Namrštim se kad shvatim da je doktor svega par godina stariji od njega. Vasiljev mi ipak uliva više poverenja.

"Добрый день.", meni kulturno pruži ruku, dok se sa Feđom izgrli kao sa starim prijateljem. Mislila sam da smo ja i moje koleno ovde bitni.

"Kad sam zatekao onolike propuštene pozive s tvog broja, prepao sam se, da budem iskren. Mislio sam da si se opet povredio, a cela sezona ti je genijalna.", bukvalno se osećam kao višak.

"To je sve Alina zasluga. Prosto je genijalna u ulozi trenera.", Feđa me nasmešeno pogleda, ali ja ne uzvratim osmeh. Želim da šmugnem odavde što je pre moguće. Neko drugi bi se možda i naljutio zbog takve moje reakcije, ali kod njega vidim razumevanje.

"Misliš da bi mogao odmah da joj pogledaš koleno, dok je nervoza nije skroz pojela?", prekine praznu priču, dajući prednost onome, zbog čega smo zapravo i došli.

"Naravno, nije problem.", klimne glavom, pa podigne slušalicu, verovatno da bi kolegama na rendgenu javio da stiže novi pacijent. Užasno mrzim to zračenje, ali dosad sam ionako sva ozračena.

Objasni mi gde treba da odem, pa se, ne prihativši Feđinu ponudu da krene sa mnom, zaputim ka rendgenu. Brzo pronađem salu, o kojoj mi je pričao, što je pravo olakšanje. Obično se ne snalazim tako lako u novom prostoru.

Obzirom koliko sam puta snimala koleno, položaj, koji im je potreban za snimak, bih i žmureći mogla da ponovim. Samo par sekundi im je potrebno da završe i da me pošalju nazad doktoru. Koračam ka ordinaciji, kapirajući da smo bezveze dolazili. Ništa mi novo ne može reći.

Osetim kako me Feđa pogleda, čim se pojavim nazad u ordinaciji, dok je doktorova pažnja usmerena na računar. Feđin pogled je sve vreme na meni, kao da se plaši šta bih mogla da uradim. No, ja sam sasvim mirna.

"Imaš bolove stalno ili periodično?", ne stignem ni da progovorim, jer je moj advokat, kog nisam ni znala da imam, već odgovorio. Znam da nema lošu nameru, ali trenutno me tera da se osećam kao nesposobna.

"Je l' možeš da izađeš?", primetim da sam ga iznenadila tonom, ali previše sam nervozna i bez njegovog prisustva. Dovoljno je što sam uopšte došla.

Pogleda u doktora, pa ponovo u mene, a onda uz uzdah napusti ordinaciju, jer kapira da je tako najbolje. Tek kad ostanemo nasamo, uspem da progovorim.

"Znam da se trudite zbog prijateljstva sa Feđom, ali ne morate da me štedite. Već sam se pomirila s kolicima, tako da ne morate da pazite da mi ne povredite osećanja.", samo želim da se ovo što pre okonča.

"S kolicima?", upita zbunjeno, zbunivši i mene. Mislila sam da mu je Feđa već sve objasnio.

"Da, kolicima. Moj doktor mi je objasnio da ću za otprilike tri godine završiti u kolicima.", objasnim mu, na šta me pogleda u neverici.

"Kakva kolica, kad je u pitanju samo običan problem sa nervima?"

"Nervi?", sad sam ja ta, koja njega gleda zbunjeno. O kakvim nervima priča? Vasiljev ih nije ni spomenuo.

"Nisam siguran kako se to tačno dogodilo, ali peronealni nerv ti je pod ogromnim pritiskom. To je česta povreda kod fudbalera i operacija nije naročito zahtevna, ali ne može bez nje."

Nemo ga posmatram, ne verujući u ono što mi priča. Bila sam ubeđena da mi nema pomoći.

"Ja predlažem da odmah odredimo datum operacije i da te što pre lišimo bespotrebnih muka. Naravno imaj na umu da ćeš morati da izdvojiš minimum sedmicu."

Još kad bih ja imala toliko slobodnog vremena. Da Kiril nije u Vladimiru, ostavila bih mu tim na tih sedam dana i pobrinula se za problem, koji me toliko dugo muči. No, obzirom da jeste, nemam kome da ih ostavim.

"Ništa pre juna.", dogovorimo termin početkom narednog meseca, pa, uz reči zahvalnosti, napustim njegovu ordinaciju.

"Что случилось?", nisam ni sumnjala da me strpljivo čeka ispred. Pogled mu je zabrinut, zbog čega stičem utisak da ni sam ne zna u šta da veruje.

Uzdahnem, još uvek puna utisaka. Trebaće mi neko vreme da se saberem i da svarim novost.

"Imam doktora idiota - eto šta se desilo."

Srećan badnji dan svima, koji danas slave! 💙 Ponovo se izvinjavam što kasnim, ali totalno sam zaboravila na deo 😅 Nadam se da vam se dopada 💙