𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•27•

"Доброе утро, Pavel.  Как дела?", zastanem pored recepcijskog pulta, veoma raspoložena za razgovor.

"Malo sam zabrinut.", pogleda me ozbiljno, skinuvši mi osmeh s lica. Kad god dođem na stadion dobro raspoložena, to ne potraje dugo.

"Adrian želi da te vidi.", zatečena sam.

"Adrian je tu u pola devet?", taj se ne pojavljuje pre nego što podne prođe. Moji treninzi se uglavnom završe do tog doba, zbog čega nemamo nikakav kontakt.

"Tu je od pola osam. Pitao me za vreme početka treninga, ali obzirom da nisam znao, rekao mi je da ti poručim, čim se pojaviš, kako želi da te vidi u svojoj kancelariji.", sad sam i ja malo više zabrinuta.

"Не понимаю. Pa odigrali smo odličnu utakmicu juče. Čak je i Korotkov bio iskreno oduševljen.", posmatram ga zbunjeno, mada znam da mi on ne može dati objašnjenje.

"Trening nam je u devet, tako da bi svakog časa momci trebalo da počnu da dolaze. Reci nekome od njih da postoji mogućnost da ću kasniti.", dam mu par uputstava, pa krenem ka kancelariji generalnog direktora kluba.

Bila sam u njoj samo jednom, pre pet meseci, kad su me obavestili da sam odabrana kao Jurijeva zamena. Tad je i on bio tu, zbog čega se nisam osećala ovoliko nervozno.

Pokucam, pa nakon glasnog Slobodno, povučem kvaku ka dole. Osećam kako mi srce lupa, dok nesigurnim koracima stupam u prostoriju. Ceo život mi prođe pred očima, dok pokušavam da shvatim u čemu sam pogrešila. Savršena tri meseca su iza nas, što mi ne otkriva razlog zbog kog sam ovde.

"Želeli ste da me vidite?", progovorim tiše no što sam planirala, odajući još više strah, koji me preplavio. Preživela sam mnogo toga, ali nisam sigurna da bih preživela otkaz.

"Naravno, Ala, sedi.", pokaže mi rukom ka praznoj kožnoj fotelji, koja u mojoj glavi trenutno izgleda kao električna stolica. Cela ova prostorija mi je delovala mnogo lepše u junu, nego što je to sad slučaj.

Polako se smestim na fotelju, preko puta njega, plašljivo ga posmatrajući. Osećam da su suze spremne da poteku, na samo jedan jedini nagoveštaj otkaza.

"Čime sam zaslužila ovu čast, ako smem da pitam?", široko se osmehne na moje pitanje, što mi opet uliva nadu da neću biti nezaposlena, kad napustim ovu prostoriju.

"Ti, Ala, možeš da pitaš šta god poželiš. Kad mi je Jurij predložio tebe za svoju zamenu, moram priznati, bio sam veoma sumnjičav. Mislio sam da ti samo čini uslugu, ali sam i ja njemu bio dužan uslugu, pa nisam imao mnogo izbora. No sad vidim da je to bilo više od obične usluge."

Puls mi se polako vraća u normalu, dok kapiram kako me nije pozvao da bi mi dao otkaz.

"Želeo sam lično da ti čestitam na ovakvom početku trenerske karijere. Takođe, i da ti kažem da ukoliko stanje na tabeli ostane ovakvo do kraja sezone, voleo bih da ti ponudim novi ugovor. Veća plata, veći bonusi, i naravno, trajanje od četiri godine.", malo je reći da sam iznenađena.

"Ali ja sam zaista zadovoljna i uslovima ovog ugovora.", istina, dužina trajanja mi od početka smeta. Već su mi samim ugovorom dali do znanja da imam godinu dana fore da ih ubedim kako bi trebalo da me potpišu na duže.

"A ja sam prezadovoljan tvojim rezultatima i smatram da takvi rezultati zaslužuju nagradu. Jedini uslov je da se u onoj vitrini tamo nađe trofej.", rukom mi pokaže ka jednoj od vitrina, koje popunjavaju prostor u njegovoj kancelariji.

"Naravno, to se podrazumeva. Dajem Vam svoju reč da ta vitrina neće ostati prazna."

Adrian mi se zbog svog pristupa oduvek sviđao više od Korotkova. Dok Korotkov pokušava da postigne svoj cilj pretnjama, Adrian obećava i kule i gradove, kako bi dobio ono što želi. A jedino što ja želim je produženje ugovora.

"Držim te za reč, Ala. Mogu da vidim ovaj tim pod tvojim vođstvom i u budućnosti. Nadam se da ne grešim."

"Ne grešite. Ako mi dopustite, trebalo bi da se vratim timu.", nesigurno izgovorim, iskreno se nadajući da je završio. Čeka me osmina finala kupa. 

"Naravno, Ala, slobodna si. Radujem se idućem razgovoru.", uz osmeh izgovori, aludirajući na potpis novog ugovora. Niko mu se ne raduje koliko ja.

Napustim kancelariju, pa totalno zaboravljajući na Pavela, krenem ka terenu. Momci su već spremni kad se pojavim.

"Šta se desilo?", Kiril me dočeka zabrinuto, a ja par trenutaka samo ćutim, sumirajući utiske u svojoj glavi. Primetim i poglede momaka na sebi, pa odlučim da zadržim ozbiljan izraz lica.

"Ukratko, momci, najebali ste.", ton mi je, kao i ceo stav, vrlo ozbiljan, dok se u sebi smejem njihovim isprepadanim facama.

"Kako? Zašto? Pa pobedili smo juče!", Aleksej je prvi, koji počinje da paniči, na šta shvatim da neću još dugo izdržati s ozbiljnim izrazom.

"Zaglavili ste sa mnom i iduće sezone. I ne samo iduće, već i naredne tri, nakon iduće."

Nema nikakve potrebe da im govorim o uslovu, jer sam sto posto sigurna da će taj trofej biti naš.

"К чёрту, Ala, srce mi je umalo stalo.", Kirilova pesnica završi u mom ramenu, kao osveta za to što sam ga isprepadala.

"Izvini, ali nisam mogla da odolim. Prelako vas je prevariti.", ogroman osmeh mi je na licu, dok ih posmatram. Mislim da to danas baš i nije normalna pojava u fudbalu, ali užasno sam se vezala za momke. Verovala sam da ne postoji ništa iznad veze sa saigračima, no dokazali su mi da grešim.

"Ko je raspoložen za malo fudbala?"

Po planu nam je danas bio kondicioni trening, ali previše sam raspoložena da bih ih mučila. Nakon onakve pobede juče, zaslužuju malo odmora. Činjenica da nam je naredna utakmica protiv Jeniseja u kupu dozvoljava mi da ih nagradim.

Podelim im markere, razvrstavši ih tako u dva tima.

"Kad vidim te markere, dobijem želju da i sama zaigram.", prokomentarišem uz osmeh, iako mi to što znam da nikad ponovo neću zaigrati ne pada nimalo lako. Osamnaest godina sam ganjala loptu po terenu i treba da budem zadovoljna tim.

"Što da ne? Mislim, možemo šutati penale, ne moramo igrati.", pogled mi završi na Smolovu. Na licu mi je još uvek osmeh, dok u sebi vrištim. Znam da ima dobru nameru, no ne shvata da je to za mene podjednako nemoguće.

"Mislim da to nije dobra ideja."

Moja leva noga nije sposobna da izdrži da ceo oslonac bude na njoj. Takođe nije sposobna ni da šutne penal, što nas ponovo dovodi do onoga da je svaki segment ove igre za mene nemoguć.

"Давай, Ala, samo jedan penal. Nama za ljubav.", uporan je, baš onda kad mi to ne treba. Zar zaista misli da ne bih volela da šutnem loptu? Dala bih sve što imam da samo još jednom proživim taj osećaj.

Moj pogled mu očito kaže dovoljno, jer imam priliku da u njegovim očima vidim iskrenu žal. U narednom trenutku se, na iznenađenje svih, nađe pored mene i obmota svoju desnu ruku, oko mog struka.

"Jedan penal, Ala. Ты мне доверяешь?", posmatra me uz blag osmeh, a meni oči zasuze, kad shvatim šta je naumio. Klimnem glavom, nemoćna da progovorim, jer kapiram da će ono, što sam dve godine sanjala, upravo postati stvarnost. Ne onako, kako sam se nadala, ali to nije ni bitno.

Ponovo ću šutnuti loptu.

Mislim da je svima jasno, što mi je ovo jedan od omiljenih nastavaka 🙈  Kako se vama čini? 💙

Derbi baš i ne bih komentarisala, mislim da nema potrebe 😅 Loš nam je fudbal veoma 🙈 Mada, bolje i bod nego ništa 😏