𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•19•

👆 I sama sam "sišla s uma" poslednjih dana, pa zašto da ne 🙈 👆

"Ne mogu više. Ovaj nesrećni aerodrom mi se smučio.", Aleksej kuka, nakon što se ponovo nađemo na Vnukovu. Juče smo odavde leteli za Kaljinjingrad, a sad smo se vratili s obezbeđenim učešćem u osmini finala.

"Samo da te obradujem, u subotu letimo za Ufu.", raspored nam je užasan. Ne znam samo koji genije je mislio da bi leteti s jednog kraja zemlje na drugi, u ovako kratkom vremenskom roku, bilo zanimljivo.

"A-a, nema šanse. Već sad umirem.", nastavi da kuka, iako svi znamo da nikad ne bi zapravo propustio utakmicu iz tako banalnog razloga.

"Vidiš kako ti je brat pametan. Ostao je u Moskvi s Feđom, dok smo se mi patili.", Dmitrijev komentar me podseti da bi trebalo da proverim kakvo je sad stanje. 

Više puta sam se čula s Antonom, otkako sam juče s momcima napustila Moskvu. Još uvek je težak, ali bar je pristao na antibiotike, koje mu je doktor prepisao.

"Definitivno se nadam temperaturi, u suprotnom se nikad neću odmoriti.", Aleksej se ponovo ponaša kao dete. Samo bi deca mogla da požele da budu bolesna, pre nego da obave svoje obaveze.

"Замолчи, пожалуйста. U suprotnom ću te poslati psihijatru. Samo ti je još taj pregled ostao.", izgleda da je trebalo da počnem baš od njega.

Pustim ih da uđu u autobus i smeste se, pre nego što ispratim njihov primer. Uprkos činjenici da sam i sama užasno umorna, prođem kroz autobos, ne bih li se uverila da su svi na broju. Ne želim da se kasnije moramo vraćati na aerodrom.

"Trening sutra u deset.", kratko im se obratim, pa se smestim na svoje sedište.

"Zar ne može to malo kasnije? Bio bi valjda red da se naspavamo.", ovaj put je Dmitrij taj, koji se žali. Sudeći po onome što mi je Jurij rekao, trebalo bi da budem srećna što su ovako opušteni sa mnom, jer to onda znači da mi veruju.

"U redu. Trening sutra u dvanaest. Bez kašnjenja", i ja se radujem dužem spavanju. Sreća pa je ovde već počela prava jesen, jer bi u suprotnom trening u podne bio nemoguća misija.

Okrenem Antonov broj, jer želim da znam kako se sad oseća. Kad smo, pre leta, poslednji put razgovarali, on je spavao pod dejstvom antibiotika.

"Алло, Ala, stigli ste?", samo mu par sekundi bude potrebno da mi se javi.

"Stigli i već krenuli ka stadionu. Kako je?", upitam, u sebi se nadajući kako u skorije vreme neću morati nikog od njih ponovo da gledam bolesnog.

"Rekao bih da je dobro. Temperatura mu je spala, a apetit mu se najzad vratio. Mislim da će ujutru biti kao nov.", napokon neke dobre vesti.

"Pa to je sjajno. Nek još sutra sedi kući i odmara, pa da se polako vrati na teren.", utakmicu za vikend će najverovatnije presedeti na klupi, ali veoma je bitno da se vrati treninzima.

"Zapravo Ala, želeo sam nešto da te zamolim, ako nije problem.", odjednom se unervozi, kao da nije siguran da li bi to zaista trebalo da uradi. Dam mu znak da pita šta god želi.

"Trebalo bi da se nađem s devojkom, jer će me u suprotnom šutnuti zbog manjka pažnje. Problem je u tome što nisam baš siguran da ovog baksuza treba ostaviti samog. Pa sam mislio, znaš, ako ti nije problem, da ga ti pričuvaš, dok se ja ne vratim.", malo je reći da sam zbunjena.

"Nemam dve godine pa da mi je potrebna dadilja.", čujem kako se i naš bolesnik javlja, i glas mu je, malo je reći, ljut.

"O kolikom vremenskom periodu pričamo?", ako je na sat, dva, to mogu. Ali ako planira da se izgubi na pola noći, nema šanse. Hoću i ja bar jednom da se naspavam.