𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•66•

Osećam da mi se koža ježi, dok pogledom prelazim preko tribina Kosmosa. Četrdeset hiljada ljudi je tu i sigurna sam da smo ovakvom posećenošću oborili rekord. Da smo zaslužili ovakvo interesovanje naroda - jesmo. 

Sezonu kao našu odavno nije imala nijedna druga ruska ekipa. A od kraja te besprekorne sezone nas dele još samo dve utakmice - današnje finale kupa i poslednje trideseto kolo lige u nedelju. Nakon te poslednje utakmice, koju ćemo odigrati na istom ovom stadionu, samo ne protiv Urala, već Krilja Sovjetova, idemo na dugih mesec dana odmora.

Krajem juna se vraćamo na teren radi desetak dana priprema u Bakovki. Naravno te pripreme se ne mogu ni porediti sa onim zimus, jer nećemo imati nikakvih kontrolnih utakmica. Jedina provera, koju ćemo imati pred novu sezonu, je utakmica Superkupa protiv Zenita, početkom jula. Upravo će nam ta utakmica označiti početak nove sezone.

"O čemu razmišljaš?", glas, koji toliko volim, mi miluje receptore za sluh. Zatvorim oči, uživajući u tom zvuku, još jednom shvativši da sam donela dobru odluku. Kad sve ovo prođe i kad mi Adrijan, ako Bog da, ponudi novi ugovor, reći ću mu istinu. Ne želim da nastavimo da krijemo vezu, jer nam to oboma uzrokuje samo bol.

"O tome koliko je prethodnih deset meseci bilo savršeno. Sve o čemu sam mogla da sanjam se ostvarilo.", nadmašili su sve moje želje i očekivanja. Čak je i na privatnom planu prošlo bolje nego što sam očekivala.

"A to je tek prva sezona.", nadoveže se, mameći osmeh na moje lice. Osećam da će druga biti još bolja i lepša. Uspešnija teško, ali ne bih se žalila ni da bude baš kao ova.

"Što nisi s momcima?", okrenem se ka njemu, polako skenirajući svaku crtu lica. Nikad mi niko nije ovako značio.

"Jer sam želeo da budem s tobom. I da, znam da bi zbog Adriana trebalo da se držimo podalje jedno od drugog do kraja sezone, ali nisam sposoban za to.", nasmešim se zbog priznanja, koje sam upravo čula, i sama kapirajući da mi je užasno teško da se držim podalje od njega. Kako ga ignorisati, ako ga svaka ćelija u meni želi?

Moj osmeh protumači baš onako kako sam podsvesno i želela. Ruke spusti oko mog struka, pa me privuče u dug nežan poljubac. Daje celog sebe, zbog čega mi srce lupa jače. Ne obraćamo pažnju na to što bi svakog trenutka neko mogao naići, jer u ovom momentu ovde postojimo samo nas dvoje.

Usne se odvoje, nakon što oboje ostanemo bez daha, no mi se ne pomeramo. Još uvek sam mu blizu dovoljno da čujem svaki otkucaj srca. Nežnim pokretom skloni pramen s mog lica i zatakne ga za uvo, dok pogled ne skida s mojih očiju. Mozak mi ne funkcioniše, dok ga podjednako uporno posmatram.

"Mislio sam da te strah otkaza.", šapatom izgovori, a ja upijem svaku notu. Da mi je neko rekao da ću se ovako osećati samo zbog nečijeg glasa, ne bih mu verovala.

"К чёрту i Adrian, i posao, ako mi brane tebe.", ni sama nisam svesna težine onog što sam upravo rekla. 

Ja, koja sam se ceo svoj život davala jedino fudbalu i koja sam smatrala da je sve drugo, uključujući i ljubav, nebitno, ja, koja sam bila spremna da rizikujem i sopstveni život samo da bih zadržala ovaj posao, sad sam spremna da rizikujem sve što mi je uvek bilo važno zbog njega i ljubavi, koju prema njemu osećam.

Izgleda da sam pronašla svog suđenog.

Osmehne se, jer je on pak očito svestan. Nikakva izjava ljubavi ne bi se mogla porediti s onim što mi je upravo skliznulo niz jezik.

"Я тебя тоже люблю.", još jednom me poljubi, pre nego što bude prinuđen da se vrati u svlačionicu. Utakmica samo što nije počela, a ja sam je sasvim smetnula s uma zbog njega.

Ponovo se okrenem ka terenu i tribinama, oduševljena podrškom, koju nam pružaju. Nerealan je osećaj kad vidiš koliko je hiljada ljudi doputovalo u Samaru, samo zbog nas. To samo znači da sav naš trud i rad nešto vrede.

Uz ogroman osmeh na licu i sama krenem ka svlačionici, jer nam nije ostalo mnogo vremena pre početka finala. Kad se samo setim koliku sam tremu imala svaki put kad bi trebalo da im se obratim. Sad ne moram ništa ni da kažem, sve što bih im rekla već znaju.

"Neću vas daviti bespotrebnom pričom, sve što je trebalo da znate, znate. Reći ću vam samo jednu stvar. Ostavite srce na terenu, jer je četrdeset hiljada ljudi došlo samo zbog vas.", sasvim kratko se obratim momcima, ali mislim da je dovoljno.

"Koliko?", Aleksej vrisne, u šoku zbog broja navijača. Vidim da su i ostali iznenađeni, ali njegova reakcija ipak pobeđuje.

"Četrdeset hiljada.", ponovim uz osmeh, iako sam ga sad isprepadala. Dok sam ja igrala dvadeset hiljada nam je bio maksimum. Sad ih je duplo više.

"I svi su naši?", po izrazu lica mogu da shvatim da mu je mozak stao zbog date informacije. Mada, njemu ionako mozak nije baš jaka tačka.

"Ima i navijača Urala, ali tipa dve-tri hiljade na njihovoj tribini.", takvu sam bar informaciju ja dobila. Ne mora da znači da je tačna.

"Ужасно!", ponovo vrisne, što nasmeje momke. Mene pak brine, jer deluje zaista pogubljeno.

"Hoće neko objasniti ovom idiotu da je na Etihadu bilo pedeset hiljada ljudi?", Anton upita, čime zaradi šokirani Aleksejev pogled. Biće dobro, ako ne doživi infarkt.

"Ну, Ljoh, u čemu je problem? Svi ti ljudi su tu da vam pruže podršku, jer im je stalo do vas.", ponovo moram da izigravam roditelja. К чёрту, i ja i moj brzopleti jezik.

"U čemu je problem? Ako zajebem nešto na terenu, to će biti četrdeset hiljada ljudi ljutih na mene. Прости, Ala, ali meni se još uvek živi.", prevrnem očima, jer sad već drami.

"Ti si zaista idiot. Svaku našu utakmicu gleda par miliona ljudi preko raznih prenosa i svaki od njih je ljut na nas kad nešto zajebemo.", Anton doliva ulje na vatru, zbog čega ga prostrelim pogledom. Pokvarili smo Ljošu.

"Slušaj, Aleksej.", Feđa ga okrene ka sebi, kako bi on rešio problem, koji smo Anton i ja napravili pred sam izlazak na teren.

"Koliko si golova dao ove sezone?", pokušava da mu prebaci fokus sa navijača na njegov uspeh ove sezone.

"Dvadeset.", Ljoša nesigurno odgovori, očito ne shvatajući kakve to veze ima s onim što ga muči. Nije ni svestan da je upravo to Feđin cilj. Na meni je mnogo puta koristio tu foru.

"Koliko ih je bilo u Ligi Šampiona?", nastavlja da reda pitanja, terajući ga da se zamisli. Ne znam kako, ali svaki put mu ovo uspe.

"Šest.", već sad mi deluje smirenije. Feđa mu se nasmeši na taj odgovor, pa dovrši svoje popravljanje Ljoše.

"Zar se onda zaista brineš zbog nekog Urala, koji smo dva puta ove sezone demolirali na terenu?", Aleksej odmahne glavom, pa neočekivano vrisne naš poklič. Слава Богу, vratio se u normalu.

Dođe vreme da momci krenu ka terenu, što je znak da bi i ja trebalo da krenem ka svojoj poziciji. Pre nego što napustim svlačionicu, Feđa mi uputi još jedan blistav osmeh.

Kako ga ne voleti?

Izvinite na tome što deo ovoliko kasni, imala sam prvi ispit danas 😅 Mišljenje? 💙