𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•54•

"Koji im je đavo danas?", Kiril se nervira, nakon nove izgubljene lopte i šanse protivnika. Gledam ga par trenutaka, pa prevrnem očima.

"Šta koji im je? Igraju protiv tima, koji vredi deset puta više i koji je jedan od najboljih u svetu, i još uvek nisu primili gol. Ja sam zadovoljna."

Da budem iskrena očekivala sam mnogo gori rezultat. Verovatno bi tako i bilo da rival ima barem trunku sreće. Kakve su sve šanse imali, čudo je što Giljerme još uvek nije morao da vadi loptu iz našeg gola.

"Ako ne postignemo gol, nemamo šta da tražimo u Mančesteru. A kako ćemo postići gol kad se samo branimo?", pogledam ga zbunjeno, ne kapirajući na prvu da li je ozbiljan. Namrštim se kad shvatim da jeste.

"A šta mi uopšte tražimo, Kiril? Polufinale Lige Šampiona? Хватит шутить."

Ovo nikad nisam volela ni kod navijača. Umesto da svi budu presrećni što smo došli dovde i što imamo priliku da igramo jednu ovakvu utakmicu, ljudi su nezadovoljni što još uvek nismo dali gol. Nikako ne volim tu halapljivost.

Sudija označi kraj prvog poluvremena i mislim da je Pep taj, koji treba da bude nezadovoljan. Moji momci nisu imali priliku da odmore juče, zbog Adrianovih glupih planova, i svejedno daju sve od sebe na terenu. Sad, što smo u startu mnogo slabija ekipa, nije bitno.

"Šta mislite o poluvremenu?", želim da čujem šta će reći, pre nego što išta kažem. Ne bih da ponovo kažem nešto pogrešno, pa da se ljute na mene.

Zgledaju se par trenutaka, a onda se okrenu ka meni, kao da nisu sigurni šta bi trebalo da kažu. Ne mogu da pročitaju šta ja mislim i zbog toga se ne usuđuju da progovore.

"Ja bih rekao da smo bili dobri.", Anton nesigurno prokomentariše, na šta klimnem glavom.

"Ne znam za vas, ali ja sam zadovoljna. Odbrana funkcioniše dobro i drago mi je da vidim kako se svi vraćate nazad, kao što smo pričali. U napadu baš i nisam imala priliku da vas vidim, ali biće prilike sad kad počnu da se nerviraju.", to je skoro pa očigledno. Koga još ne bi nerviralo da mu ekipa, koju ne smatra nikakvom pretnjom, zadaje ovoliko muka?

"Šta ako primimo gol?", nasmejem se Aleksejevom pitanju. Gotovo je izvesno da ćemo ga u jednom momentu primiti, ali ne vidim što bismo se nervirali zbog toga.

"Ništa, primili smo gol. Ne želim da se nervirate zbog toga, već da utakmicu nastavite smireno, kao da se ništa nije ni desilo. U suprotnom ćemo nakon prvog primiti i naredna tri."

Dovoljno sam upoznata sa protivnikom da kapiram neke principe, kojima se služe. Čim se ekipa pogubi, zbog primljenog gola, oni udare još jače. To nam trenutno ne treba.

"Jesmo spremni za demoliranje Ufe?", primetim da sam ih zbunila pitanjem, pa mi tek nakon par dugih trenutaka tišine daju potvrdan odgovor.

"Onda sutra odmarate."

Plan je bio da odmore juče, ali Adrian nam je svima pokvario planove. Osmesi na njihovim licima, nakon što su čuli da sutra nema treninga, mi daju do znanja da sam dobro odlučila.

Mnogo raspoloženiji izađu na teren, jer drugo poluvreme samo što nije počelo.

"Jesi im rekla da moraju bolje da se postave? Jesi zahtevala od dečka gol?", Kiril krene s pitanjima, čim se smestim pored njega, na šta prevrnem očima.

"Nisam. Ne kontam šta je s tobom, ali meni se sviđa kako su odigrali prvih četrdeset i pet minuta.", pitanje je samo ko je od nas dvoje lud. Imam još osam prvenstvenih utakmica pred sobom i mislim da je to sasvim dovoljno vremena za nerviranje i nezadovoljstvo.