𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•30•

"Bezveze trošiš glasne žice. Uz sve te tvoje obaveze, jedva da te vidim i preko ovog skajpa, a kamoli šta više. Zato sam ja lepo rešila da dođem na utakmicu protiv Rubina, ne bih li napokon videla svoju jedinu ćerku."

Prevrnem očima, jer me ponovo kritikuje, mada zna da slobodnog vremena zaista nemam. I kad dobijem koji slobodan dan, Maksim odmah isplanira svaki minut, pa mi slobodnog vremena faktički ne ostane.

"Samo još tri utakmice i onda ću najzad na odmor."

Nisam sigurna koliko mu se zaista radujem, a koliko je to samo uticaj ostalih. No, znam da mu se moje koleno zasigurno raduje.

"I onda ćeš da šmugneš iz Rusije s Kirilom, a ja ponovo neću imati priliku da te vidim."

Žao mi je što se slabo viđamo, zaista jeste. Ipak je ona jedina porodica, koja mi je preostala. Ali koliko god da mi je žao, znam da neću uraditi ništa povodom toga.

"U redu, mama, vidimo se u sredu. Ne znam koliko ćeš me se baš nagledati, obzirom da ću biti usred posla, ali u redu.", odustanem od odgovaranja, jer je dovoljno poznajem da znam da ona neće odustati.

"Taman da upoznam zeta. Dva meseca već izlazite, a ti ga nisi dovela da se upoznamo."

Istu ovu priču slušam svaki put kad razgovaramo. Ili priča o Maksimu i tome što ga još uvek nije upoznala, ili o Smolovu i njegovim neverovatnim izdanjima na terenu. U krajnjem slučaju, počne da me kritikuje što me ne viđa. Četvrta tema ne postoji.

"Ладно, мамуль, upoznaćeš ga, ali obećaj da nećeš da me brukaš pred njim. Sramotne priče iz mog detinjstva odavno nisu zanimljive nikome, osim tebi."

Poslednji put kad je dolazila na neku od mojih utakmica, izblamirala me pred momcima za sve pare. Želela sam da propadnem u zemlju, naročito kad se dohvatila priče o mojim posterima. 

"Хорошо, Ala, neću pričati o tvom detinjstvu. Ali samo da se razumemo, ako će pobeći zbog par blamova, onda bolje da ide što pre."

Ih, mama, kad bi ti znala o čemu ja sve izbegavam da pričam kad sam s njim. Sve vezano za moju nesreću i moje probleme sa kolenom, iz nekog razloga držim u tajnosti. Naravno, ne mislim da bi mu to promenilo mišljenje o meni, ali mi je jednostavno neprijatno da o tome pričam.

Naš razgovor prekine zvuk mog telefona, a na ekranu se pojavi slika s Kirilom, jedna od onih iz detinjstva.

"Evo, mama, Kiril me zove. Moram da krenem.", pojasnim joj, pa nakon kratkog pozdrava prekinem poziv. Pokupim telefon i torbu, i polako krenem ka vratima, po glavi prebirajući da li sam sve ponela. Obećala sam mu da večeras spavam kod njega, jer se sem na treninzima i utakmicama, slabo viđamo. Takođe mi je poznat i drugi razlog njegovog poziva.

"Gde si dosad?", naravno da ne može da me dočeka s osmehom.

"Pričala sam s mamom. Hoće da dođe na narednu utakmicu, ne bi li upoznala Maksima.", objasnim mu svoje kašnjenje, pa se smestim na suvozačko sedište njegovog automobila.

"Au, будет весело.", prostrelim ga pogledom, jer mi to, što njega ova situacija zabavlja, nikako ne pomaže.

"Ну, давай, Ala, opusti se. Maksim je lud za tobom i par blamova, koje mu Marina može ispričati, ne mogu to da promene.", osmehnem se na ono što je rekao, jer se iskreno nadam da je tako.

"Nije samo u tome stvar. Znaš koliko mi je njeno mišljenje važno, pogotovo što ima talenat za procenivanje parova."

Ne šalim se. Ne znam da li je to dar od Boga ili šta je, ali nakon samo par minuta provedenih s nekim parom može da im predvidi budućnost - ili raskid ili brak. Zaista ne želim da Maksimu i meni predvidi ovo prvo.

"Ma ne brini zbog toga, siguran sam da će joj se Maksim svideti. A sve i da joj se ne svidi, ti si ta koja je s njim, ne ona.", u pravu je. Ona je birala i izabrala mog tatu, i bezbroj puta je ponovila kako je on za nju bio onaj pravi, no svejedno je sad sama. Istina, ima anđela čuvara, ali mislim da to nijednoj od nas dve nije dovoljna uteha.

"Je l' znaš koji je moj najveći strah?", iz čista mira ga upitam, zbog čega me zbunjeno pogleda.

Godišnjica mu je sutra, i iako je ni mama ni ja nismo spomenule tokom razgovora, ja pak ne prestajem da mislim o tome. Ne zbog nesreće, jer o njoj sam, nakon gostovanja u Tuli, odlučila da ne razmišljam, već jedino zbog onoga sa čim već osam godina moram da živim.

"Smrt?", upita, iako mislim da već zna da nije pogodio. Smrti se ne plašim, jer sam joj jednom već gledala u oči. Posle toga sam shvatila da mi je svejedno.

"Najviše se plašim da ću se jednog jutra probuditi i neću moći da se setim njegovog glasa. Lik ne mogu da zaboravim, jer imam previše slika s njim, ali na glas nemam nijednu jedinu uspomenu.", osećam da mi glas podrhtava, ali obrazi su još uvek suvi.

Kiril zaustavi automobil pored puta, pa ga očas posla obiđe kako bi se našao pored mene. Nađem se u njegovom čvrstom zagrljaju, dok sad već uveliko plačem. Isto ovako je bolelo i kad sam imala osamnaest, i sad kad imam dvadeset šest. A kažu da vreme donosi utehu.

"Isplači se, Ala, biće ti lakše. Istresi svu bol, koju osećaš. A onda ćemo da odemo kod mene, pustićemo neku od komedija, koje voliš, i zaboravićemo na sve ostalo.", šapatom mi priča, dajući obećanje koje mi je neophodno.

"Hoću na stadion. To je poslednje mesto, koje me čini srećnom."

Molim ga da okrene automobil i odveze me do arene, koja mi toliko znači. Meni više ne pomažu ni filmovi, ni muzika, ni lekovi. Samo me još te tribine mogu smiriti. Sve ostalo je odavno prestalo da funkcioniše.

"Sigurna si da to želiš? Hladno je i plašim se da možeš da navučeš neku prehladu.", brižno me posmatra, a ja samo klimnem glavom.

"To je poslednja veza, koju imam s njim."

Ne mogu vam opisati koliko mi se spava, tako da deo ranije 🙈 Ovo je jedan od onih na koje sam ja lično plakala, nadam se da vi niste 😅 Pišite mi reakcije 🙈💙