Pokidala sam bijelu košuljicu,
Marijo, Marijo, zašto si živčana?
Jutros sam pronašla sedamdeset i sedmu modricu;
Ukleta je visoka ograda žičana.
Plačem kada me nitko ne vidi,
Zašto sam (ne)ozbiljna, ozbiljno me ne vide?
Priznaj, kukavico, dok se smijem koža ti bridi;
Ne, roditelji me se ne stide.
Obrisala sam nos komadićem košulje,
Ne, nisam plakala, samo malo krvi.
Misliš da se boje, ali ti se smijulje;
Sve i da pokušaš, nećeš biti prvi.
Pusti besmislena pitanja, neće li snijeg,
Moli za me' nebo, jer mene više ne čuju.
Večeras planiram posljednji bijeg;
Oni su loši, oni mene truju.
Ti nemaš što izgubiti, ali povratak je skup,
Zašto sam ovakva, komu se inatim?
Neće me pustiti, ne budi glup;
Neće me Bog izbaviti dok se ne izbavim.
Kako me gledaš sa slobode, bijedni slabiću,
Baci mi te ključeve da se s njima ubijem.
Ti ne bi mogao ni slično, veliki mladiću,
A meni je raniti kao kad se umijem.
Zapravo, ne, nemoj mi uopće pomagati,
Ne želim da mi pomažeš jer mogu sama.
Doći ću sutra, znam najbolje lagati;
Ti si čovjek i ja te mrzim, tvoja sloboda me slama.
