Prilaziš mi tako mirno, hladan,
Imaš oči mrtve lutkice koje me čine živom.
Jesi li i sinoć bio ljubavi gladan,
Hoćeš li me pred svima nazvati krivom?
Pitala bih te o bijesnim notama
I zašto se samo smiješ u bunilu, sam.
Kao dijete se nisi igrao s loptama
I ne pokušavaš, ali te krasi tajanstveni šarm.
Prilaziš mi dok molim, ti se ne moliš,
Molim da se tvoje oči zaustave na mojima.
Nevolja si i kaos odviše voliš;
Sva svoja nadanja pokopao si u zelenim poljima.
Pitala bih te zašto, zašto umireš na silu,
Ako se tvoj um ugasi ugasiti će se sunce.
Samo budi budan, držim te u krilu;
Slušaj kako za tebe kuca moje srce.
Prilaziš mi samo da me od sebe gurneš,
U rukama držeći sve moje ideje o nama.
I noćas radije dok sav trneš truneš
Ne znajući kako me tvoje sanjarenje slama.
