Guram te u ponor, rastvara ti se koža
U beskrajnu dugu; grizem nokte i šutim.
Krvari mi rana od hladnoga noža,
I samo nebo zna koliko dugo se budim.
Tvoje krvave oči me proganjaju u snu,
Obećala sam ti da ćeš jednom vrištati mi ime.
Vjeruj mi znam kako je na dnu;
Ne diraj ožiljke dok se još dime.
Dok si padao razmišljala sam o tome da te spasim,
Ja sam te ovoga puta poslala u pakao.
Kao Sunce nebo oduvijek te krasim;
Priznaj nisi dugo tako mučno plakao.
Guram te od sebe, stihovi se rasipaju po podu,
Kiša mi ispire sjećanja, ti se dolje gušiš.
Vrati se čim svi naši prijatelji odu;
Trebaš znati ustati kada se srušiš.
Tiha sam dok se vraćam kući, šesti dan,
Smijala sam se dok sam mislila da ću te poraziti.
Zašto te ne čujem, je li ovo san,
Hoćeš li se možda odnekud pojaviti?
Svi govore, lažu, ti si ga ubila,
Osmi dan te čekam i vidim samo crnilo.
Nisam li te, nevoljo, sve do kraja ljubila;
Obuzima me strah i neko čudno bunilo.
