Trebam te. /h.s./ /zavrsena/

7.

/Ovaj deo je moje secanje na osobu koju sam izgubila, ali nikada zaboravila. Andjele. Nase vreme dolazi, a do tada, spavaj./

Sophia p.o.v.

Vidim je. Prilazim joj ali ona biva sve dalja i dalja. Toliko zuri da ode od mene da pocinjem da se gubim u svojim mislima. Pokusavam je dozvati ali glas ne izlazi.

Prosli su meseci od kada sam zadnji put videla njen lik. Cula njen glas. Popricala sa njom. U potpunosti je zaboravljam. Kako sam dospela do toga? Kako sam dozvolila to sebi?

Trcim ka njoj ali ne stizem. Ne pomeram se. Bela svetlost pogadja me u oci. Cujem nepoznate glasove koje izgovaraju reci koje mi lome srce, srescete se opet.

Zelim da verujem u to, ali...

Znam da je ovo san ali ne mogu se probuditi. Silno zelim. Ne mogu je gledati kako nestaje i bezi od mene. Ovo nije ona, znam to.

Cujem poznat muski glas iza sebe. Otkud on ovde? Kako?

"Soph?"

"Alex?", upitah neverujuci. Ovo definitivno nije stvarno.

"Nasao sam te S."

"Nasao si me?"

"Trazim te vec dugo S, i sada sam te nasao. Opet si moja. Trebam te."

Moje srce je zaigralo uprkos cinjenici da je ovo san. Ali znate, davno sam cula jednu izreku. 'Kada sanjas nekoga, to znaci da nedostajes toj osobi.' Nedostajem mu?

"Tvoja sam...", koracala sam ka njemu sa zeljom da mu padnem u zagrljaj ali osetila sam ostar udarac u predelu stomaka, i cula zloban smeh prigusen recima,  "Trebam te, ali ne na takav nacin."

Probudila sam se u sekundi. Pogledala sam oko sebe. Mrak. Jedini izvor svetlosti bile su sunceve zrake koje su u sobu jedva dopirale preko rupica kroz roletne.

Vec duze vreme nisam imala problema sa nocnim morama. Nekada sam posecivala psihologa zbog toga. Mozda je vreme da opet to uradim.

Jedna nocna mora ne zvuci opasno. Nakon nje ce doci jos jedna, pet, deset. A na kraju, to ce se pretvoriti u citav niz neprospavanih noci.

Ne mogu sebi to dopustiti. Ne smem.

Pozvacu majku. Nisam se dugo cula sa njom. Bilo bi nezahvalno ne pozvati je nakon svega sto mi je priustila..

"Sophie?", nesigurno je upitala.

"Ja sam majko.."

"Dete moje", rekla je kroz suze, "htela sam te pozvati ali sam odustala setivsi se kako sam isto to uradila pre par godina. Rekla si mi da te se okanem.."

Ove reci su me zabolele. Bile su istinite. Nisam mnogo marila za bilo kim drugim u periodu kada sam koristila narkotike.

"Majko, nazovi me kada god pozelis. Sve je u redu sada. Tu Sophiu sam ostavila iza sebe. Kako ste vi?"

"Super smo-", pricale smo jos dugo. Lepo je cuti poznat glas. Lepo je pricati sa nekim ko te zna i pred kim ne moras da se pretvaras.

Izaci cu u setnju veceras. Bilo bi lepo upoznati grad i izaci na vazduh, za promenu.

"Majko, moram da idem sada, volim vas sve."

"Volim te Sophie.."

*

Izasla sam iz studentskog doma. Zivot ovde u sustini nije los. Sasvim je pristojan.

Iako je septembarsko vece, prohladno je. Definitivno nisam trebala izaci samo u dzemperu. Jedna kapa ili sal bi mi savrseno dobro dosli.

Svratila sam do kafeterije po solju kafe. Sela sam na klupicu pored reke. Bilo je opustajuce. Hladno, ali opustajuce.

Kafa me je utoplila koliko je mogla. Pogled na reku je prelep. Podseca me na dom.

Kada smo bili klinci, okupljali smo se na istom mestu. Kraj reke. Na klupicama. Nacrtali smo mapu za bolji zivot. Zao mi je sto nismo imali vise vremena da ga pronadjemo.

Ponekad zamisljam kako bi se stvari odvijale da se odredjenj dogadjaji nisu desili. Verujem da bi sve bilo lepse.

Svet je lepsi kada si dete.

Prolazili su sati. Ja sam se smrzavala. Kafa je odavno nestala, a sa njom, i moj izvor toplote. Hladnocu i nisam preterano osetila zbog nostalgije koja me je nosila nazad u detinjstvo. Moje razmisljanje prekinuo je prijatan muski glas.

"Reed."

Pogledala sam u njega, aiko nisam morala. Znala sam da je to on. Samo me on oslovljava prezimenom. I ja njega. Nasmejala sam se na to, onako slatko. Nismo par, a ni neki prijatelji, ali to je nekako nasa stvar.

"Styles.", rekla sam i dalje smeskajuci se.

"Sta je smesno?", upitao je zbunjeno.

"Nista nista. Gluposti. Ako nije nepristojno, volela bih da znam sta radis ovde."

"Promatram te vec duze vreme. Kada kazem duze, to i mislim. Covece Reed, hladno je. Prehladices se. Video sam da si se udubila u razmisljanje pa nisam hteo da te prekidam, ali sada i meni postaje hladno pa sam zeleo da te probudim iz zemlje snova u koju si otputovala."

Krenuh da kazem neko super glupo opravdanje koje ne bi imalo smisla ali prekinuo me je.

"I ne, ne pokusavaj da slazes da ti nije hladno jer se ja jebeno smrzavam. A vidi mene, velikog muskarca, i vidi tebe, malu devojcicu. Polazi.", rekao je malo grublje.

Oh da. Od slatkog Stylesa dolazimo do klasicnog. Sve sto je lepo kratko traje.

"Ostacu jos malo ovde. U redu sam", rekla sam u inat, cekajuci njegovu reakciju.

"Oh ne neces."

"Gledaj me."

"Sophia. Ides mi na kurac ovim ponasanjem. Imas 4 jebene sekunde da jebeno ustanes i jebeno podjes. Da li treba da ti spelujem. O d m a h!"

O moj Boze. Ovoliko psovki u dve recenice nisam u zivotu cula.

"Harry! Jezik! Ponasanje!", rekla sam prekorno.

"U redu. Ja cu se lepo ponasati a ti ces krenuti sa mnom. Da li imamo dogovor?"

Pravila sam se da razmisljam samo da bih ga iznervirala ali njegov gest me je iznenadio.

"Molim te.", rekao je tihim tonom, skidajuci svoju jaknu i stavljajuci je na mene.

"Hvala ti Styles. Lepo od tebe."

"Vodim te na toplu cokoladu.", zastao je i brzo nastavio, "I Reed," pogledala sam ga, "ne zelim da cujem izgovore."

Sophia p.o.v.

Mislim da sve dolazi na svoje mesto. Imam dve divne prijateljice. Jednog divnog prijatelja na kog sam danas zaboravila zaboga, nazvacu ga cim dodjem u sobu.

I sa druge strane, imam njega. Jos uvek ne znam na cemu smo, ali imamo svo vreme ovog sveta da saznamo.

__________________________

Jos jedan nastavak veceras. Nadam se da vam se dopada.

Love,
           S.