Trebam te. /h.s./ /zavrsena/

57.

Nisam mogla a da ne objavim bar nesto, ali opet nisam mogla ni mnogo da pisem. Zao mi je...

Sophia

"Hvala Vam.", rekla sam izlazeci iz taksija u jedan posle ponoci. Taman kada sam htela da zatvorim vrata, covek me je pozvao.

"Devojko!", viknuo je covek sa prednjeg sedista.

"Kazite?", rekla sam.

"Izvoli.", rekao je dodavajuci mi crnu kutiju omotanu belom masnicom, a ispod masnice, koverat.

"To... nije moje.", rekla sam pokazujuci na kutiju misleci da je pogresio i da je mislio da je moja.

"Znam, ali je za tebe.", dodao je smoreno. Pretpostavljam da mu tracim vreme.

"Od koga, ako smem da znam?", upitah kada uzeh kutiju u ruke.

"Ne znam, potpisano je na koverti."

"U redu, hvala Vam.", rekla sam ne znajuci sta drugo da kazem i uputila se ka kapiji dvorista.

"Devojko! Jos jedna stvar.", uzviknuo je a ja sam se okrenula ka njemu. "Rekao mi je da on sve zna i da ti pozelim srecan rodjendan.", rekao je i otisao.

Moj rodjendan. Dvadeseti decembar. Ovaj dan. Saznao je a tako sam zelela da nije. Proklet da je!

Gledam u prokletu kutiju i zelim da je bacim. Pogledm prebacim na kutiju za otpad i razmisljam da je otvorim ali u mojoj nameri me spreci zvuk telefona. I idemo ponovo.

"Sta!?", uzviknula sam.

"Uh, slavljenica nije raspolozena."

"Prestani sa sarkazmom. Razumem i normalan recnik.", odgovorila sam i otvorila kantu.

"Da sam na tvom mestu, ne bih to radio.", rekao je a ja sam stala u mestu. Kako zaboga vidi sve? Odakle me promatra.

"E pa ti nisi ja.", rekla sam samouvereno.

"Sva sreca pa nisam. Ne bih voleo da sam ti i da me juri neko ko bi bio ja.", rekao je najnormalnijim tonom. Ovo je za njega vise od igre.

"Kako god. Bacicu ovo smece.", rekla sam i cekala njegovu reakciju.

"Pa hajde. Zasto to ne uradis vec jednom?", rekao je a ja sam se okrenula u mestu. Gde je zaboga?

"Nisam blizu tebe Sophia. Ne brini."

"Gde si?", upitala sam. Tacnije, izletelo mi je.

"Nije na tebi da postavljas pitanja ali danas ti je rodjendan pa cu biti blag. U Chicagu sam."

"Zasto nisi ovde?", pitala sam iako je jasno naglasio da ja nisam u poziciji da ispitujem.

"Rekao sam ti, bez pitanja. Ali ajde... obavljam neki poslic.", aha. Jesam rekla?

"Kakav poslic?"

"Mnogo si radoznala. Tice se tvog dragog. Ovo je poslednja sansa za pitanje i ispucala si je."

"Sta si namrio sa njim ti-"

"A-a! Rekao sam nesto. Sada odlazim. Nisam mameravao da caskam ovoliko dugo. Samo sam zeleo da ti kazem da uzivas u poklonu i da pozelim srecan rodjendan. Uzivaj, ovo ti je zadnji.", rekao je uz podsmeh i prekinuo vezu.

Pogledala sam u kutiju i polako odmotala masnicu.

X

Dvadeseti decembar.
Sophiin rodjendan.
Dan koji oznacava njeno rodjenje.
Ali takodje, dan koji oznacava suprotno.
Nekada je neciji pocetak, neciji kraj.
To se zove zivot.

Sta se desilo na taj dan pre par godina?
Ciji je kraj to bio? Pa, pocetak kraja, tacnije.
Zasto ona ne voli svoj rodjendan?
Sta ne toliko lose u tome?
Sta se nalazi u kutiji?
Da li je uplasena?
Koliko dugo ce trajati ova igra?

Koliko daleko je nepoznata osoba spremna da ide ?
Koliko boli i patnje je spreman da joj nacini?
Koliko ce se ona boriti?
Tacnije putanje je da li ce se boriti?

Gde je Harry?
Sta je nepoznata osoba naumila sa njim?
Ko su Sophiini prijatelji?
Koga smo zaboravili?
Ciji kraj je sledeci?

Najvaznije pitanje je, sta ce se desiti kada se otkrije potpuna istina?