Trebam te. /h.s./ /zavrsena/

54.

🚫BITNO🚫
Mnogo vas nije procitalo prosli nastavak jer vam verovatno nije doslo obavestenje. Procitahte ga da bi razumeli ovaj.
Love, S.

Sophia

*1h ranije*

Nije dosao. Nije se ni okrenuo. Nije me ni pozvao. Ne interesujem ga.

Ne mogu da verujem kolika sam glupaca ispala. Ubio je mog prijatelja bez da je trepnuo a ja sam presla preko toga. Gledao je u njegovo mrtvo telo bez imalo ljudskosti. Bez imalo kajanja.

Nakon svega, ja mu i dalje oprastam. I dalje ga opravdavam. Razumevam. Branim ga. I dalje prelazim preko svega.

A sto je najgore, i dalje ga cekam.

Spakovala sam vecinu stvari. Neke cu i ostaviti. Ne trebaju mi vise. Prioritet su mi uspomene i neki komadi odece.

Svejedno mi je, svakako se vise ne vracam na ovo mesto. Ne vise.

Sedam na pod, sa savijenim kolenima i vracam film u glavi. Razmisljam o svom zivotu. Razmisljam o tome koliko sam ga zeznula u zadnjih par godina.

Najveca greska mi je bila sto sam verovala pogresnim ljudima. Mislila sam da ce Styles biti moj spasilac, da ce on pronaci mir u meni ali... pogresila sam.

Jako sam pogresila.

Mislila sam da ce biti dobra ideja doci ovamo. Pobeci od starog zivota. Starih poroka, navika i problema. Od istine.

Zelela sam da bude tako. Zelela sam novi start. Novi pocetak i zivot. A najvise od svega, zelela sam novu priliku.

"Pretpostavljam da se gresnicima ipak ne oprasta, koliko god se kajali.", kazem naglas kroz izdah kao da neko sedi pored mene i slusa me. Ali nije tako. Tisina je i... sama sam.

Potpuno sama.

Moj frustrirajuci mir prekida zvuk telefona. Poruka. Dodjavola. Ne moram ni da gledam ko je. Uvek bude on u ovakvim situacijama. Navikla sam do sada.

'Gresnicima se ne oprasta. Da smo u Bozanstvenoj komediji, Dante bi te smestio u deveti krug pakla. A ti znas sta to znaci, Reed. xo'

Znam sta znaci prokleto. Necu lagati. Ova poruka me je zastrasila. Osecam kako me je strah presekao u predelu stomaka. Ove reci, o gresnicima, rekla sam minut ranije. Sama sebi. Niko nije ovde da me cuje.

Kako je onda on jebeno cuo?

Pogledam u ruke i vidim da se tresu. Verujte mi. To nije onaj obicni strah. Do sada sam vec usla u rutini, ako se ovo moze nazvati tako. Navikla sam na proklete poruke, pozive, pretnje... Ali nisam ocekivala ovo. Da ponovi moje jebene reci.

U tom trenutku, telefon je zazvonio.

"Da?", javila sam se sa strahopostovanjem. Ma o kakvom postovanju ja govorim...? Samo se prokleto bojim ovog coveka.

"Zdravo Sophia. Lepo je cuti te opet.", rekao je sa vidnom dozom sarkazma pomesanom dozom prezira.

"Ne mogu reci isto-"

"Š, š!", prekinuo me je, "Veruj mi, ne zelis nastaviti.", rekao je preteci.

"Samo predji na stvar.", rekla sam odvazno praveci se da se nosim sa ovim kao sa dosadnim deckom koji mi se udvara.

"Mani me ove price."

"Koje?"

"Pretvaranja.", prokleto me je provalio.

"Samo mi kazi sta zelis..."

"Zelim da ti pozelim srecan put, duplo.", bolesno!

"Sta?", upitala sam profesionalno se praveci da ne razumem.

"Jedan srecan put za Illionis, i jedan za ono sto smeras nakon toga.", rekao je odvazno smeseci se svojim bolesnim smehom. Kako on dodjavola sve zna? "I da, ja sve znam.", dodao je i prekinuo poziv. Dao mi je odgovor.

Pogledala sam oko sebe i shvatila da je sve u redu. Ne moze me videti, niti cuti... ne znam kako uspeva ovo sve.

Jedva cekam da odem. Hvata me jeza od ovog mesta i svega sto dolazi sa njim u paketu.

Zatezem posteljinu, iznosim kofere, proveravam autobusku kartu i telefon. Sve je tu. Cinim poslednji pogled na sobu i shvatim da je sve u redu. To je to. Pravac autobuska stanica. Zbogom Chicago.

Zbogom Styles.